Kozarska Dubica ponovo je potvrdila status regionalnog lidera u inovacijama, ostavljajući sve susjedne opštine decenijama iza sebe. U objektu slavnih srpskih poštara, čiji korijeni sežu duboko u istoriju, juče je otvoren multifunkcionalni centar koji spaja slanje tiskovina i sudbinsko iskušenje na aparatima.
(Nastavak priče):
Jučerašnji incident u pošti najbolje oslikava ovaj dubički fenomen. Klijent, vidno nestrpljiv, ušao je da pošalje knjigu (ono što u rječniku pošte zovu tiskovina), ali ga je dočekao osmijeh službenice i hladan tuš: „Gospodine, juče ste kupili posljednju kovertu.“
U trenutku dok se nervoza širila šalter-salom, klijentu prilazi poznanik sa spasonosnim savjetom: „Nemoj da brigaš, tu pod istim krovom imaš mjesto da odmoriš dušu i uzmeš koju paru, dok ne smislimo šta ćemo s knjigom.“
Čovjek ulazi u moderno opremljenu kockarnicu, nadajući se da će kockom smiriti koverat-traumu. Međutim, na pultu za žetone dočekuje ga pravilo kakvo ne poznaje ni Las Vegas. Na pitanje prelijepe radnice da li je novac kojim želi da igra njegov, i njegovog potvrdnog odgovora, uslijedilo je razočaranje:
„Žao mi je, gospodine, naša kockarnica je rezervisana isključivo za klijentelu koja se kocka sa tuđim novcem.“
„Žao mi je, gospodine, naša kockarnica je rezervisana isključivo za klijentelu koja se kocka sa tuđim novcem.“
Razočaran, bez koverte i bez prava na opkladu, klijent se sjetio slavne prošlosti od prije osam decenija. Tada su naši kuriri bili vrhunski kulinari – pismo bi se pročitalo, pa pojelo. Istorija nas uči da su kuriri i čitači na kraju pojeli sve što su napisali i stvorili. Tako je, kažu dubički mudraci, nestala i druga Jugoslavija – pojeli su je oni koji su je stvorili i poruke nosili. Umro Tito, a nije imao ko da vikne „Dosta je jela!“.
Klijent je sinoć viđen ispred pošte kako, u nedostatku koverte i žetona, polako žvaće prva poglavlja svoje neposlane knjige.
Пише: Зоран М.Кос, уредник О фотографијама се брине интернет
Napomena:
Ovo djelo je fikcija i svaka sličnost sa stvarnim događajima ili ličnostima je u potpunosti slučajna.
Ova rečenica postoji samo zato što su se producenti 1933. godine smrtno prepali Rasputinove porodice, pa smo je zadržali do danas kako nas duhovi (ili advokati) ne bi proganjali na sudu.
Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.Сва права задржана © 2025 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/
(THE DOG REPUBLIC, 22.01.2026.)
