'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
In memoriam
СЕЋАЊЕ НА ОЦА ВОЈУ: Хиландарац ван Хиландара који је корачао стопама Светог Симеона Одлазак проте Војислава Билбије Везирова и сећање на изложбу „Бог и човек“ која се не заборавља
IN MEMORIAM: Протојереј-ставрофор Војислав Војо Билбија Везиров
Vrijeme čitanja / Reading Time: 3 min
IN MEMORIAM: Протојереј-ставрофор Војислав Војо Билбија Везиров
(Босанско Грахово, 1942 – Ротердам, 5. новембар 2026)
Написао: Зоран М. Кос
Са дубоком тугом, невјерицом и болом у души примио сам вијест коју је Ротердамска парохија објавила на мрежи – да се данас у Ротердаму упокојио у Господу мој драги духовник, протојереј-ставрофор Војислав Билбија Везиров.
Отишао је Хиландарац ван Хиландара, који је неуморно корачао стопама Светог Симеона. Рукотворства Војислава Воје Билбије Везирова направила су нераскидиву везу овог нашег земаљског времена са Богом Живим. Био је истинско чудо од човјека и велика душа нашег народа. Од његовог Светог Старца Симеона који испресецан молитвом вечно сједи на улазу пред самом капијом хиландарском, преко сребрног кивота Светог Симеона Мироточивог, па све до прелепог кивота Свете Ане, мајке Светог Саве, прота Војо је у хладни камен и племенити метал уклесао небројена знамења за вечност.
Отишао је из овоземаљског живота велики човек, старешина Ротердамске парохије, архијерејски намесник за Холандију, иконописац, вајар, појац, зубни лекар у пензији и некадашњи запажени каратиста. Иза себе је оставио неизбрисив траг у животима многих које је, као и мене, својом вером, љубављу, молитвом и пастирском бригом духовно укрепио.
Још од краја шездесетих година прошлог века, као самоуки уметник, усавршио је сликање икона и обраду племенитог метала, остављајући свој печат кроз иконостасе у Книну и Метковићу. Након што је у Холандији годинама водио стоматолошку ординацију и служио као ђакон, у чин свештеника рукоположио га је 2000. године у манастиру Милешева Патријарх Павле. Од тада, његов позив је био непрекидна мисија. Свој рад је усмерио ка највећим страдањима нашег народа – од ратних деведесетих у Хрватској и Босни и Херцеговини, па све до Косова и Метохије, сведочећи кроз своју уметност духовну борбу, идентитет и патњу српског народа.
Они старији га памте по каратеу, неки по стоматологији, а многи по предивном осмеху и умним православним радовима. Познајемо се још од Светог Димитрија 1993. године, а срели смо се лицем у лице три деценије касније у Банском двору, на његовој изложби „Бог и човек“.
И зато, када је 21. јануара ове године поново зазвонио телефон, а на екрану се појавило име – отац Војислав Билбија, свима добро познати отац Војо, из тог уређаја је потекла светлост. „Мир Божји, Христос се роди!“, одјекнуо је глас који греје. „Ваистину се роди!“, одговорио сам из свег срца.
Разговарали смо о здрављу, али и о интервјуу који договарамо већ пет година, планирајући да га коначно урадимо када прота дође у Крајину и посјети Бањалуку. Обећао је – доћи ће ускоро. Рекао је: „Тада ћемо, кад се очи виде…“ Питао сам га за наше горе, тамо где не може бити горе – за наше сужње у Хагу и Схевенингену. Као њихов додељени духовник и парох ротердамски, отац Војо је доносио светлост и утеху у тај мрачни затвор, тамо где је било најтеже.
Разговарали смо о здрављу, о интервјуу који договарамо већ пет година. Обећао је – доћи ће ускоро у Бањалуку. Рекао је: „Тада ћемо, кад се очи виде…“ Питао сам га за наше горе, тамо где не може бити горе – за наше сужње у Хагу и Схевенингену. Као њихов додељени духовник и парох ротердамски, отац Војо је доносио светлост и утеху у тај мрачни затвор, тамо где је било најтеже.
Питао сам га и за генерала Младића.
„Ментално је добро, али физички слаб. У колицима долази на сваку службу Божју…“, казао ми је отац Војо. Ту стављам три тачке. Ред је. Нека се у њима настани молитва.
Завршили смо разговор, а осећао сам како кроз жицу долази благослов. Отац Војо је благосиљао, а ја сам осећао Бога Живог. Тај благослов је у трену убио сав онај страх, језу и деструктивност са почетка дана. Дао ми је снагу коју нисам имао јутрос у четири сата. Хвала му што нас је подсећао на то ко смо.
Са молитвеним сећањем и надом у Васкрсење, узносимо молитве Господу да душу новопрестављеног слуге Свога, оца Војислава, настани у Царству Своме, где нема болести, жалости ни уздисања, него гле је живот бесконачни.
Вечнаја памјат! Бог да му душу прости и подари Царство небеско.
Уредништво портала Уредништво портала “The Dog Republic” и Српско питање са пријатељима и поштоваоцима
НАПОМЕНЕ РЕДАКЦИЈЕ:
