„АБУ ХАМЗА“ НА МРАКОВИЦИ?!
Док ми кувамо „Метаксу“, Сарајево нам крчми Козару!? Театар апсурда од „историјске шуме“ и АВНОЈ-а до адреналин парка и кружног тока око Патријарховог крста
Пише: Зоран М. КОС, новинар истраживач и публициста
Да ли је Козара на добошу? Све је почело управо на датум када је, према нацистичким и усташким документима, званично завршена крвава Офанзива на Козари 1942. године. Осамдесет и четири године касније, баш на тај дан, стигао је нови, савремени „десант“. Док се на Мраковици секуларни завјет АВНОЈ-а убрзано утапа у естраду, скијашки туризам и приватне резиденцијалне четврти, из Сарајева стиже хладан туш. Арапски милиони бацили су око на хотел „Монумент“, отварајући кључно, егзистенцијално питање за српски народ Поткозарја: Гдје престаје трговина, а почиње одбрана националног идентитета? Да ли смо од библијског стратишта направили обичан забавни парк у коме ће, након домаће бирократије, главну ријеч водити страни капитал?
Док испијам прву јутарњу кафу и размишљам о добром еспресу из Драшкове „Метаксе“ у Лакташима (гдје сам пио одличну кафу много прије него што је све ово постало „монументално“ његовом куповином истоименог хотела на Мраковици), пребирам по мислима како велике историјске игре лако стану у једну обичну чаршијску стварност. Старе навике из кафане лако прерасту у велике грађевинске потезе, али кључ је у томе да у тим потезима не изгубимо душу.
Најновији медијски извјештаји кажу да је за куповину објекта и припадајућег земљишта интересовање исказала компанија са сједиштем у Сарајеву, чији су власници арапског поријекла (Абдул Вахид Алзаруни Мохамед Абдул Рахим). Ово преносим, али остављам и разумну резерву: у предвечерје избора немогуће је са сигурношћу потврдити да није ријеч о медијском спину. Али, чак и да јесте тако, на Мраковици је већ све постало „монументално“: и пропали хотел, и историјска небрига. Врх ове страдалне планине већ увелико живи своју изобличену, естрадизовану стварност, чији је први циклус почео још под Брозом кроз пројекат „историјске шуме“.
Умјесто тишине која приличи библијском стратишту, данас нам се са врха Крајишке љепотице нуде приче о, некад тениским теренима, данас о зимском туризму. Козара се убрзано претвара у комерцијални парк, гдје су кости мученика прекривене асфалтом, адреналинским сајлама и приватним посједима. Постали смо у свему налик на сопствене прогонитеље из историје. Тај фамозни „Абу Хамза“, био стваран или плод спина, огољена је дијагноза нашег друштва: прецизна визуелна макета онога што нас чека када свети простор памћења сведемо на квадратне метре некретнине на продају. То ће бити коначни доказ да ће тамо гдје нема српског крста и звона врло брзо одјекнути туђи економски интерес, претварајући козарску гору-гробницу у обично забавиште. Наша администрација мора схватити: Козара је много више од планине којој недостају кревети; она је колективна рана и завјетно мјесто.
Кружни ток око Патријарховог крста
Посебан врхунац овог „националног“ театра апсурда представља судбина дрвеног крста који је на Козару лично донио блаженопочивши Патријарх Павле, о Митровдану ратне 1993. године. За разлику од модерних, бездушних крстова од инокса и росфаја које данас подижемо широм Српске јер не рђају и траже нула бриге, Патријархов крст је био истесан од живог дрвета. Као такав, захтијевао је пажњу, људску руку и будно чување духовног памћења. Изгледа да је подизаче тих савремених, нерђајућих крстова неко убједио како им је управо тим металним сјајем унапријед загарантована „вечност“. Знам ја лично једног таквог „ктитора“ и „крто полагача“ који је убијеђен да се Царство Небеско купује гарантним листом за росфај (о њему и другу Шоши други пут).
Патријархов дрвени крст је захтијевао живу жртву. Умјесто бриге, око овог светог симбола данас лежи хладан асфалт, а крст је заробљен и ограђен унутар обичног саобраћајног кружног тока. Наддјенули смо му и лепо административно име „Спомен-крст на Мраковици“ и тиме успјешно умирили сопствену савјест, али и забетонирали домет православне душе овог народа на Козари. Зато се ту најчешће чују естрадна пјесма и туристичка граја. У том простору, стари стих „Плачу горе и високе јеле, нема Шоше ни Мећаве Пере” звучи тек као далека, изгубљена опомена пред хладним бетонским вертикалама споменика Душана Џамоње. Ова пријетња долази из застрашујуће чињенице да смо као народ духовно расути, да све претварамо у фолклор и да губимо осјећај за свето и трагично.
Од Доње Градине до Мраковице: Један исти Спасовдански завјет
Питање јасеновачког стратишта у Доњој Градини и подизања Храма Спаса на Крви на Мраковици није питање обичног грађевинског пројекта, нити спор око било које надлежности и јуриздикција или бирократских надлежност. Овдје је ријеч о чисто егзистенцијалном8читај:ћивотном питању>!) питању: да ли смо ми данас још увијек народ који је у стању да разумије дубоки, духовни смисао Спасовдана и Васкрсења и душе православне?
Овдје морам поменути моју расправу са једним познаником, родом из Доње Градине, човјеком потпуно свјетовне оријентације(читај.чистокрвни комуниста!), коме се духовност свела само на крсну славу ради печенице и одмора. Ипак, каже он прије неки дан: „Видиш ли ти да је дошло вријеме да се не подижу гробљанске цркве нигдје, нити капеле и звоници, али зато подижете велелепне храмове?“ Савремене светиње назива „пословним црквама“. Огрезли у ситни материјализам, изгубили смо компас да разграничимо молитву од бизниса.-каже он мени.Треба признати и то да је његов близак рошак подигао крст на мјесту порушеног храма у Доњој Градини.
Док је ситуација око Доње Градине потпуно чиста, јер се историјски православни храм Вазнесења Господњег, који су усташе порушиле у прољеће 1942. године, мора обновити на својим аутентичним темељима, за сам врх Козаре, Мраковицу, ја лично нудим и предлажем потпуно ново, програмско и архитектонско рјешење.Нагласно размишљам.
Мој приједлог има за циљ да исправи деценијски духовни немар кроз изградњу Храма Спаса на Крви, традиционалне поткозарске-крајишке цркве брвнаре подигнуте на костима мученика, негдје у шуми испод споменика (за коју ми је, на мој приједлог, илустрацију урадила вјештачка интелигенција).
Управо у овом вакууму нашег заборава дешава се најопаснији сценарио по уласку страног капитала у срце наше епске трагедије. Најава продаје девастираног хотела отворила је комплексно питање у којем се сукобљавају закони слободног тржишта и заштита идентитета. Градоначелник Приједора Слободан Јавор оправдано инсистира на транспарентности, истичући да економски капитал не може имати предност над културом сјећања. Изјављујући да националност инвеститора није важна већ његова намјера, он покушава отклонити оптужбе за нетрпељивост, али упозорење од „извртања историје“ јасно имплицира страх од ревизионизма. Ова оштра реторика у медијима има двије оштрице: стварање институционалног притиска на стечајне управнике, али и успјешно преусмјеравање јавног фокуса са ранијих питања о корупцији и плановима за откуп хотела државним новцем. Овај случај доказује да комерцијалне трансакције не могу бити посматране кроз чисту економску призму уколико задиру у просторе колективне трауме.
Зашто баш „Спас на крви“ и зашто црква брвнара?
Чувена Црква Спаса на Крви у Санкт Петербургу подигнута је на тачном мјесту гдје је проливена крв цара Александра II, обухватајући тачан квадрат плочника на коме је владар пао, изолујући га унутар саме цркве као највећу светињу. Назив „на крви“ означава да је храм уједно и гробница и свети олтар на коме почивају мученици. Тај храм је подигнут и као велика архитектонска исправка и повратак сопственој православној души, насупрот ранијем утицају западноевропског класицизма (попут витража у Исакијевском сабору). С обзиром на то да данас и ми имамо витраже у храму у изградњи у Поткозарју-Кнешпољу, можда бисмо и ми требали размислити о овом руском историјском заокрету.
Ако је моћни Петроград морао да подиже отклон према туђим рјешењима да би заштитио крв једног јединог владара, шта је дужна да уради наша национална и духовна елита за гору-гробницу на којој је током Офанзиве 1942. године мученички пострадало преко 68.000 невиних српских цивила и дјеце?
Умјесто пуког копирања туђих рјешења и савремене праксе изградње бездушног инокса, бетона и камена, ја дубоко вјерујем и предлажем да будући Храм Спаса на Крви на Мраковици буде изграђен као традиционална црква брвнара, за шта нудим три кључна аргумента:
Аутентичност Поткозарја и Крајине
Овај регион је препознатљив по чувеним црквама брвнарама (Марићка, Јелићка, Јаворани, Романовци…). Оне су изворни, мученички крик нашег народа из времена отоманског ропства.
Природни склад са планинским пејзажем
На шумовитом врху Козаре златне куполе византијског стила дјеловале би вјештачки и наметнуто.Били би једнако „монументални2 као и комунисти. Дрвени храм, изграђен од изворног козарског храста или јеле, у потпуности би дисао са планином као органски споменик.
Скрушеност насупрот бетонској монументалности
На мјесту овакве народне туге, грандомански храмови дјелују нападно. Једноставна, скрушена црква брвнара својом би топлином и мирисом дрвета одисала истинским вјерским миром и тишином.
Једна брвнара против стандарда администрације
Ја мислим и увјерен сам да је за овај корак крајње вријеме.
Простом грађевинском рачуницом долази се до податка да укупна цијена изградње комплетне традиционалне цркве брвнаре са свим унутрашњим радовима и малим звоником износи мање од просјечне вриједности једне једине луксузне лимузине какве данас уобичајено опслужују савремену администрацију, како свјетовну тако и духовну.
Док се за набавку службених возила средства проналазе преко ноћи, без јавних расправа о оправданости, изградња једне скромне брвнаре над костима мученика кошта колико и та једна лимузина. Дошли смо до тачке у којој се комфор једне генерације администратора вреднује више од вјечног помена предака. Овај дубоки несклад враћа нас на аскетску мисао Патријарха Павла који је, гледајући луксузне лимузине испред Патријаршије, тихо изустио: „О, мој Боже, шта би тек ови људи возили да се нису заклели на скромност?“
Тридесет година касније, ова горка опомена доживљава свој врхунац. Новца за статус и луксуз има у изобиљу, али недостаје духовне осјетљивости и стида који је на Мраковицу 1993. године донио скромни дрвени крст.
Заједничка суза Поткозарја
Један овакав дрвени Храм Спаса на Крви постао би заједничка суза читавог Поткозарја. Звук звона са Мраковице би се ваљао низ планинске падине и послије осам деценија чекања коначно опојао све оне наше претке који су остављени по јамама без гроба. Унутрашњост ове брвнаре не би имала класичан и хладан украс, већ специфичан живопис: традиционални светитељи испреплели би се са аутентичним мотивима Козарског збјега и мајкама са дјецом у наручју. У том приказу наше епске трагедије не смије бити мјеста за било какво социјалистичко уљепшавање и идеолошки кич карактеристичан за режирани објектив Жоржа Скригина. Унутрашњост храма мора да свједочи стварну, огољену и страшну истину.
Централне саборне Свете литургије служиле би се у дане храмовне славе и превасходно у данима око Светог пророка Илије, када је поткозарска земља најсилније крварила под усташким ножем, као и на дан Светих новомученика јасеновачких. Тако би се некадашњи секуларни простор излетишта, естраде и забаве трајно преображавао у живо завјетно мјесто српског памћења, непрестане молитве и народног покајања.
Молим се драгом Богу да сам на добром путу и да исправно размишљам. Осјећам дубоку потребу да ове мисли и зебњу подијелим са јавношћу која ми је једина узданица. Молитвено се надам да ће нам благост праштања бити штит, а строги поредак и хришћанска дисциплина једини сигуран путоказ ка Васкрсењу. Вјерујем да се управо у том нераскидивом споју милости и подвига изграђује нови, завјетни човјек.
Стога се искрено надам да ће наши пастири, архипастири- духовне вође препознати ову завичајну бригу као вапај, а не као напад. Молим их да опросте мени грешном и маленом пред Богом драгим, јер њихову ријеч и поуку узимам као најдрагоцјенији хришћански оријентир. Ја своје рекох.
У Козарској Дубици, 19. јула 2026. године
Аутор: Зоран М. Кос, новинар истраживач и публициста
