Подно Козаре, на сеоском гробљу Стонице у Малом Паланчишту код Приједора , вјечно лежи мој друг Драго Кајтез-Бурсаћ — официр, атеиста и принципијелан човјек. Ово је прича о једном великом пријатељству, ратним анегдотама под налетом „маљутке“, али и о горчини коју оставља поглед на његов данашњи, запуштени споменик без ичијег потписа.
Podno Kozare, u pitomim planinskim padinama sela Malo Palančište, na groblju Stonice gdje počivaju Bursaći, Kovačevići i Knjeginjići, priroda je prelijepa i božanstvena. Ali na grobu mog druga i prijatelja, Drage Kajteza-Bursaća, slika je hladna i nijema.
Danas sam navratio da ti upalim svijeću i zapalim cigaru, da malo i ispričam se s tobom, kao što smo nekada znali. Umjesto topline sjećanja, zatekao sam prizor koji ostavlja gorak ukus. Nadgrobna, (prijašnja ploča-zajednička grobnica) pomjerena u stranu, tvoj grob u hladnom i crno pomalo prošarani mermeru, i na njemu. hladan kamen i četiri saksije kineskog, plastičnog, svilenog cvijeća. Nema traga nečeg prirodnog ili traga svijeće.Ili nečeg drugog prirodnog i saosjećajnog.
Na prednjoj strani spomenika tvojas slika iz mlađih dana , ponosni oficir JNA sa šapkom i petokrakom na čelu.Taad kad su te napustili svi , a i ona JNA te kasnije ostavila.Čovjek kao ti vojnik po zanimanju, izuzetno pametan, principijelan i ateista po ubjeđenju. Na poleđini spomenika postavljen ti je pravoslavni krst. Oni koji su ga postavljali očigledno su odlučili da se na ovaj način „osevape“, ne mareći za ono što si zaista bio i u šta je vjerovao.
Ipak, najtužnije od svega je ono što na tvom spomeniku nedostaje. U potpisu nema nikoga. Podigli su kamen, a sakrili svoja imena. Zato s ovog mjesta moram da upitam one koji su spomenik postavili i to plastično cvijeće ostavili: Koga ste se to stidjeli pa se niste potpisali? Da li vas je sramota čovjeka koji vas je zadužio, ili vas je sramota sopstvenog čina? Boga ima, kako god ga ko zamišljao, i neka vas je sramota pred njim i pred ljudima zbog ovakvog zaborava i bezobrazluka.
A bio si čovjek s kojim se imalo o čemu pričati i šaliti, čak i u najtežim vremenima. Sudbina nas je u prošlom ratu spojila u istom ratnom kraju, u istoj vojsci. Sjećam se kad je tvoja raketna jedinica tukla neprijateljsku živu silu „maljutkama“. U tom haosu, jedna raketa se otela kontroli i krenula pravo na mene i moje drugove smještene u onom opasnom aplasmanu trocijevca. Srećom od Boga, ispriječila se jedna stara, slavonska šljiva. Raketa je pukla u nju, a mi smo ostali živi. Kasnije, kada se sve smirilo, poslije smo se šalili na račun te sekunde između života i smrti, zadirkujući kako se na prvoj liniji odbrane SFRJ,u koju si vjerovao, „pravi ratni pekmez“.
Tvoj britak um i smisao za humor bojili su i mirnodopske dane. Znao je si itekako da se našali na sopstveni račun, posebno kada su u pitanju tvoje ljubavi. Sjećam se kad si mi je pričao o svojoj tadašnjoj djevojci, vatrenoj radikalki SRS-a. Kaže on meni kroz smijeh: „Vidiš ti kako je meni… Ona ujutru kad ustane, prvo se dobro protegne, pa poviče: Srbija!“
Koliko je био присутан у мом животу говори и и то твој први број телефона мобилног телефона је једини број моје бивше супруге. Она га и данас користи.Тај број и данас ја знам напамет, као што напамет знам сваку кафу коју смо заједно попили, сваки наш разговор и твој принципијелан став.
Tvoj ratni drug i prijatelj, Z. M. Kos
