Како смо од Марије Бурсаћ и Ристе Ђоге стигли до аутопраоне и испраних мозгова

Прошли смо кроз године филмских апсурда, баш онаквих какве је Горан Марковић и Станич  приказао у свом филму „Турнеја”. Ипак, филмска фикција је ништа за шамар стварности који ме дочекао у обичној продавници водоматеријала, где је мој друг из школске клупе показао колико смо као друштво капитулирали пред јефтиним отровом (квази)национализма и лажног морала и родољубља.Тад у доба Турнеје били су јасни и врло видљиви ставови и Станића и Марковића.Много је јаче дјеловање поменутог филма него укупна политичка ангажованост Тихомира Станића.Мени је у глави  остао лик когау Турнеји носи  Војо Брајовић.

Кренем у продавницу да вратим неки сифон. Наравно, не одговара, продали су ми пластику која као да је дизајнирана у прошлом веку, у доба када су неки грађевински метузалеми решавали стандарде. Али прави шамар стварности није стигао од промашеног фи сифона, већ од реда у продавници.

Испред мене познато, драго лице. Друг из основне и средње школе, М. Бурсаћ. Нисмо се дуго видели. Живи горе у селу, у завичају где смо некада заједно гулили клупе у прва четири разреда на Татаровцу. Поздравим га срдачно, топло, значајно. Трговац иза тезге реагује, осети тежину сусрета старих пријатеља.

Али мој друг из клупе не реагује на заједничко детињство. Уместо „Где си, како си”, дочекује ме питањем од којег се леди крв у жилама:
„Шта ћеш ти са оном усташом Тихомором, Тихом Станићем? Што се сликаш са усташом?”

Остао сам затечен пред овом количином параноје. Тихомир Станић, драмски уметник из нашег краја, свој људски, политички  кредо о о свему а посебно о Отаџбинском рату  ратном  јасно је дефинисао управо кроз поменуту  његову и Марковићеву „Турнеју” и позоришни рад са редитељем Марком Мисирачом. Као професионалац, ја разговарам и микрофон укључујем свима, па и њему. То је мој посао. Мој лебац. Много пута сам до сада разговарао са многи, од обичног човјека до  великанима , од митрополита Амфилохија, епископа Атанасија (Тасе) и многих других. То што разговарам, таман посла да дјелим ставове и мишљења.Са Тихом Станићем сам разговарао неколико пута, укључујући и вријеме када сам био у тиму Лордана Зафрановића, а Станић је за једну познату фирму био нека врста супервизора везано за филм „Дјеца Козаре”. Овај пут смо разговарали о Андрићу, Ћопићу и пјесми „Мала моја из Босанске Крупе”…

Мало послије тога сам у Кнежици разговарао и са самим Зафрановићем и владиком Григоријем, поводом једне изложбе и Дана Приједора, а тема је опет била „Дјеца Козаре”, страдање и наша истина.

Али најстрашнији парадокс је презиме мог друга из клупе. Човек се презива Бурсаћ, баш као и Марија Бурсаћ, прва жена народни херој и симбол антифашизма. Истовремено, он носи име мог  оца, човека којег су заробиле „Црне мамбе”. И сада тај човјек мој школски друг , дели етикете ко је Србин, а ко издајник.Са ким можеш да се сликаш и разговараш.

Зато морамо да рашчистимо рачуне са тим јефтиним лицемерјем.

Ко је тебе, рођаче, икада питао колико си као власник аутопраонице опрао аутомобила тим истим „политичким неистомишљеницима”? А опрао си их на хиљаде. Да ли ти је тада смрдио њихов новац или си уредно наплаћивао услугу без обзира на то ко је које вере и партије?Нису ти сметали политичка или друга убјеђења твојих возача.Што на себи ниси примјенио мудстру коју мени навлачиш. Данас, када си у пензији и када продајеш дрва по граду, да ли купцима прво бројиш крвна зрнца и провераваш политичку подобност пре него што им истовариш дрва, или ти је једина вера постала марка и евро?

У главу мог друга Бурсаћа убацили су матрицу из најмрачнијих година наше историје, матрицу у којој морал важи само за друге, а за сопствени џеп не постоје границе. Док он уредно наплаћује прање аута и продају дрва свима редом, мени држи лекције о патриотизму.

---

Фотографије:
Милутин Буразор Пикси, аутор и Горан Бабић Васкрсин