КОНТРАВЕРЗА О „КОНТРОВЕРЗНОМ” КОЈИ НИЈЕ КОНТРОВЕРЗАН: ДИКТАТУРА ЕУФЕМИЗМА

Министарство заборава: од Бјелајаца до Мглајаца преко Мраковице

Овде није реч о естрадним скандалима. Ово је домен онога што би се могло назвати „Министарство зла и заборава”. Док интелектуална елита ћути, народни мелос постаје средство којим се затире суштина страдања. Трагедија Козаре није само у ономе што нам је учињено 1942, већ у ономе што сами себи чинимо данас, правећи вашаришта на гробовима.

Морбидни парадокс: Док нас трују „контроверзама” естрадних звезда, ми на Мраковици, тамо где би тишина требало да пара уши, инсталирамо „новокомпоновани мелос” и играмо колo.Па, било оно,  и козарачко!?

„Генетика“ и географија: Томићи и Перковићи под сенком Козаре

Прича о породицама из села Маглајци и Бјелајци најбоље осликава сурову историју овог краја. На овим пропланцима, границе између комшија често су биле и границе између живота и јаме.

Маглајци су били право огледало измијешаности – мјесто гдје су се  преплитале лозе Перковића и Томића, а католици и православци живјели једни уз друге, дијелећи исту земљу и исту судбину планине. С друге стране, у Бјелајцима су се до ратних страхота додиривали свјетови православних породица и досељених Нијемаца, чинећи овај крај сложеним мозаиком вјера и нација.

Из те мјешавине пркоса и страдања израсла је и Перса Ристић из Бјелајаца. Године 1942, затеквши пустош и згаришта свог села, испевала је пркосне стихове који су постали симбол једног времена: „Друже Тито, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо”. Тако се на Козари писала историја – кроз пјесму која је ницала из пепела.Тако пише и тако памтимо.

Ипак, историографија памти и другу страну. Са истих ових брда потичу и презимена оних који данас величају мрачну заоставштину „Максових месара”. Њихов пут, натопљен крвљу и костима недужних, претворио је некада жива села у пуста и затрвена стратишта.

Рута кроз историју:
Пут креће из села Бјелајци, сјеверно од Мраковице, стаза води ка југозападу преко Маглајца и пење се ка централном спомен-комплексу кроз густе листопадне и четинарске шуме Националног парка Козара. Иако је овај дио пута данас прелијеп спуст са погледом на подкозарска села, он заувијек остаје свједочанство о времену када је Козара била „гора судби и усуда”.

Томсон није контроверзан: Он је јасан. Он свој програм не крије. Ми смо контроверзни. Контроверзан је Србин који пристаје на тај термин, јер тиме

Ако употребимо научни апарат политичке филозофије, видећемо да је ово класичан пример ревизионизма путем језика. Када злочин изгуби своје право име и постане „спорна тачка”, он престаје да буде злочин и постаје предмет политичке трговине.

Еуфемизам КОНТРАВЕРЗАН је смрт истине. А као коначна дијагноза за народ који дозвољава да му се историја крви препакује у јефтин политички речник ради „мира у кући”, стоје речи које се приписују Николи Пашићу:

„Браћо Срби, стоко једна…”

Парадокс тишине: Мук српских представника

Овде долазимо до највећег парадокса нашег доба. Када се помене величање усташтва, често присуствујемо сцени у којој врло исправно потпредседници Европске комисије (попут Маргаритиса Схинаса/ Margaritis Šinasa) или представници ЕУ оштро реагују на фашистичке симболе, подсећајући на темеље антифашистичке Европе.

За то време, српски политички представници су у стању апсолутног мука. Та тишина није случајна; то је тишина климања главом ради коалиционих калкулација. Док странци цитирају историјске лекције, наши „чувари српства” ћуте да се не би замерили партнерима из Сарајева или Загреба са којима деле „европски пут” и расподелу фотеља.

Написао

Зоран М. Кос