ПРЕВЕНТИВНИ ИДЕОЛОШКИ ТЕРОР: КАКО ЈЕ НАСТАЛО ИЗМИШЉЕНО „ЗОРАНОВО“

УВОД: Хигијена истине у „вуненим временима“
Постоје времена када глава није једина ствар која је у торби. У ратном хаосу Босне и Херцеговине деведесетих година, док су се повлачиле нове границе, повлачиле су се и мрачне линије унутар људских душа. Као политички активан човек, научио сам сурову лекцију: ако вас не могу зауставити аргументом, покушаће да вас убију клеветом. То је превентивни идеолошки терор – механизам којим се човеку приписује намера коју никада није имао, како би се дискредитовао пре него што његова истина постане опасна.

АУТОР: Зоран М. Кос

Фотографије: Из породичног  албума породице Кораћ

— С поносом чувамо успомене за будућа покољења.

Скупштина: Ко су прави окупатори?
Све је почело од топонима, од памћења и од крви која остаје дуже од сваке политичке одлуке. На седници Скупштине општине, предлог за промену имена Босанске Дубице стављен је на дневни ред. Као одборник који је често опонирао и „својима“, поставио сам суштинско питање, гледајући директно у професора историје, Станка Ћосића:
— Ко мења имена градова?
Професор је одговорио кратко:
— Окупатори.
— Јесмо ли ми окупирали свој град? — упитао сам предлагача.

Уз помоћ одређених кругова у граду – оних изразито комунистичке оријентације и неких екстремно црногорских струја – Пљуцо је покренуо мегафон. Пласирали су причу да ја, Зоран М. Кос, желим да своје родно село Челебинце назовем – ни мање ни више него ЗОРАНОВО.

Генетика отпора: Од Галиције до Скупштине
Моја потреба да кажем „не“ брисању историјског имена града није била плод политичког ината, већ генетског кода. Породица Кос је деценијама крварила за ову земљу. Мој прадеда Мојсије, рођен 1870. године, био је мобилисан у Другу босанскохерцеговачку пешадијску пуковнију – чувену аустроугарску „Бањалучку“ јединицу.

Као борац те најодликованије пуковније аустроугарске војске, Мојсије је једва преживео пакао Великог рата, доказујићи крајишку жилавост на далеким фронтовима. Вратио се у своје Челебинце да подигне сина Милутина и браћу, и сачува огњиште. Када сам стао пред одборнике, у мојим речима је одјекивало сећање на чукундеду Петра и солунску голготу, као и на муку и војничку дисциплину преживљавања прадеде Мојсија. Онај ко је преживео праве окупаторе и ратове, не дозвољава да му мирнодопски „инжењери душа“ пљувачком кроје судбину и мењају имена предака.

Из дигиталног архива: Према попису из 1895. године, село Челебинци имало је 75 кућа и 472 становника, сви православне вероисповести. Ови статистички подаци, доступни у дигитализованим књигама о пореклу становништва на платформама попут Scribd-a, чувају истински идентитет села који никаква дневна политика не може избрисати.