Када стратиште постане шеталиште У Сиску, подно гробља Викторовац, постоји простор који је данас дефинисан као „Парк Диане Будисављевић”. Док име ове аустријанке сугерише хуманост, стварност на терену сугерише амнезију. Ово није само парк; ово је масовна гробница хиљада деце са Козаре, која су страдала у дечјем логору током НДХ. Уместо тишине која приличи гробљу, овде се сусрећу шетачи, пси и свакодневни жамор, док трагови свећа изостају, а истина о костима под земљом остаје невидљива иза табле која сугерише рекреацију, а не реквијем.
ИЗМЕЂУ ПАРКА И ПАКАО
Култура заборава на дечијим гробницама или када стратиште-гробиште постане шеталиште
У Сиску, подно гробља Викторовац, постоји простор који је данас дефинисан као „Парк Диане Будисављевић”. Док име ове аустријанке сугерише хуманост, стварност на терену сугерише амнезију. Ово није само парк; ово је масовна гробница хиљада деце са Козаре, која су страдала у дечјем логору у Сиску током НДХ. Уместо тишине која приличи гробљу, овде се сусрећу шетачи, пси и свакодневни жамор, док трагови свећа изостају, а истина о костима под земљом остаје невидљива иза табле која сугерише рекреацију, а не реквијејум.
Минимализација као стратегија: Парадокс стотине и хиљада
Поставља се болно питање: зашто се енергија меморијализације усмерава готово искључиво на мања стратишта, попут Мацурских крчевина или Носковачке Дубраве, где је број страдалих испод стотине, док највећа гробља остају без адекватних ознака и пажње? Република Српска и Србија подижу и обилазе споменике тамо где су бројеви мањи, док масовна гробља у Сиску, Јастребарском, Доњој Градини и на загребачком Мирогоју (где леже више стотина деце) остају без јасних, информативних табли које би пролазнику рекле:
„Стојиш на телу детета које је умрло од глади и болести иза жице.”
Да ли је неко задао „норму” обиљежавања само оних места која не прелазе одређен број, како би се створила минималистичка слика о геноциду?
Истраживања Драгоја Лукића, и самог детета логораша, деценијама су документовала ову трагедију, али његов рад данас стоји у запећку политичких калкулација. Институционална тишина: Образ и одговорност
Где су институције? Српско културно друштво „Просвета”(Загреб), Српско народно вијеће и представници Срба у хрватској власти имају моћ и обавезу да подигну глас.
О РепублициСрпској говоре Мацурске крчевини (на надгробној плочи попис традалника два-три села) , а о Отаџбини говори проблем са крстом у Логпору Сајмиште гдје је скапао мој дјед Јовица( ту вањда могу страдтати само припадници…). Неприхватљиво је да се на местима оваквог страдања нема јасних обиљежја-информативних табли ако већ нема ознака вјерске припадности (читај:ПРАВОСЛАВНОГ КРСТА)-ЈЕДИНОГ РАЗЛОГА ГУБИТКА ЖИВОТА, или да она служе као зоне за извођење кућних љубимаца.
Ћутање духовних вођа и политичких представника није само недостатак храбрости, већ и саучесништво у креирању искривљене слике историје. Ако се не протестује пред локалним органима у Сиску, пред државним институцијама у Загребу, па и пред органима Европске уније, ми Деци Козаре одузимамо и последње што им је остало – достојанство у смрти.
Позив на буђење
Култура сећања не сме бити селективна. Парк у Сиску мора поново постати меморијално гробље. Стање у Доњој Градини, Сиску , Јастребарском и Мирогоју не смеју остати овакве(никакве) и неодређене.
Без јасне идентификације стратишта, ми хранимо заборав. Срамота пред Богом и народом не долази од онога што су нам други учинили, већ од онога што ми нисмо учинили за своје најсветије жртве.
Деца Козаре су више од бројке – она су савест која нас данас пита:
„Где вам је образ?”
Парк именом Д.Будисавњевић Пупавчеве руже и тишина око њихАутор Зоран М. Кос посетио је Дечје гробље у Сиску како би документовао ово место страдања за потребе Зборника радова „Kad prošlost progovori: Kozara 80 godina kasnije, 1942–2022”. Током ове посете, Кос је кроз објектив забележио спомен-обележја деци Козаре, одајући пошту жртвама које су страдале у усташком дечјем логору у Сиску током Другог светског рата. Његове фотографије и прикупљена документација чине кључни део овог Зборника, који је објављен крајем 2022. године поводом 80. годишњице офанзиве на Козару. Зборник је представљен у више градова, укључујући Градишку и Козарску Дубицу, са циљем очувања културе сећања на страдање српског народа и деце.У засеоку Мацуре је током њемачко-усташке офанзиве на Козару у љето 1942. године убијено 312 Срба из више поткозарских села, међу којима је било 75 дјеце до 14 годинаОбиљежен Дан сјећања на дјецу убијену током геноцида над Србима , Јеврејима и Ромима у НДХ 19.07.2024 – У организацији Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова, данас је у мјесној заједници Горњи Јеловац – засеок Мацуре “Дан сјећања на дјецу убијену током геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ (1941 – 1945). 1942.г.Дана 30.8.1941. године костајничке усташе су починиле страшни злочин у селу Читлук, у општини Козарска Дубица. Посебно је страдала фамилија Јандрић. Довољно је погледати датуме рођења на споменику.
Носковачка Дубрава, гробљеСпоменик дјеци умрлој у Логору Јастребарском Извор: Антифашистички ВЈЕСНИКСтраница из Дневника укопа, Фрање Иловара, чувара мјесног гробља у Јастребарском. Од 22. српња до 26. коловоза 1942. сахранио је 468 малих заточеника. Оргинал у НП КозараМртва дјеца у логору у Јастребарском468 младих живота дјеце Козаре, Лике, Баније и Кордуна свирепо је уништио усташки терор 1942. Жртвама подиже народ котара Јастребарско Извор: АнтифашисДјеца у логору Јастребарско
КАД ФОТОГРАФИЈА ЋУТИ, А ПОТПИС ЛАЖЕ
Како гледати фотографије и читати потписе?
Ако лаже потпис — не лаже гроб.
Фотографије страдале деце и њихових гробова не траже тумачење, већ поглед. Потпис може да води, али и да завара. Слика остаје. Гроб је чињеница.
Зато прво гледај. Тек онда чита
Мацуре (Горњи Јеловац)
Приметићете да је у Мацурама страдало деце безмало колико и само једна породица из истог села Читлука, што указује на размере појединачних трагедија.
Споменик у Мацурама је већи, безмало монументалан, али је зато испис страдалника редак, као да жртава нема довољно да попуне простор. Дечје гробље у Сиску (Викторовац)
На фотографијама је видљиво да је локација уређена као парк.
Цвеће које се види на споменицима су поставили Пупавац и његови сарадници, који су посетили гробље пре вас. Носковачка Дубрава
Записано је шездесетдевет (69) малишана на новоподигнутом споменику, који је наслоњен на пријашњи.
Запажање о писму: Овде “запиње за око” то што су та имена сад написана латиницом, док је у самом гробљу, где се и налази споменик, више од пола надгробних споменика на ћирилици и ниједан није оштећен. Заједничке фотографије (селфи)
Ружно је рећи, али број особа на фотографијама, то јест својеврстан “селфи са…”, скоро је једнак броју жртава које се спомињу на неким од локација.
Ова запажања служе да истакну несклад између стварних размера страдања и начина на који су жртве обележене на појединим спомен-подручјима.
Парцела 142 на гробљу Мирогој
Размишља: Зоран М.Кос, уредник
Sjećanje na Jandriće iz Čitluka kod Kozarske Dubice
На загребачком гробљу Мирогој, симболика меде (плишаних медвједића) најчешће се везује за дјечје парцеле и споменике посвећене страдалој дјеци:
Пацела 142: Ово је историјски значајно мјесто гдје се налази масовна гробница дјеце са Козаре, страдале током Другог свјетског рата. Посјетиоци на овом мјесту често остављају плишане медвједиће, цвијеће и свијеће као симбол изгубљеног дјетињства и утехе за „дјецу без имена“.
Савремени дјечји гробови: На општим дјечјим дијеловима гробља, фигуре меда су чест мотив на надгробним споменицима или као предмети које родитељи остављају у знак сјећања.
Споменик дјеци Козаре: Постоји посебно обиљежје које комеморира око 400 дјеце умрле у логорима, гдје су меде постале незванични симбол одавања почасти.
Иако Мирогој није искључиво „гробље меда“, ове играчке представљају емотивни призор на мјестима гдје почивају најмлађи. ://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%BB%D0%B0_142_%D0%BD%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D1%99%D1%83_%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%98
Обиљежен Дан сјећања на дјецу убијену током геноцида над Србима , Јеврејима и Ромима у НДХ
