РАДИЦЕ, РАДИЦЕ ЗАВРШИЋЕШ У ЗЕНИЦИ!

Мирис станичне боемштине
Улазило се са једног угла те старе грађевине преко пута  жељезничке станице у Приједору. Унутра – култни „Требевић“. Све је одисало неком тешком, али живом атмосфером: карирани стољњаци, пригушено свјетло и толико дима да се једва видјело кроз салу. Ту су се мијешали путници који чекају возове, скитнице, пробисвијети који немају гдје, истински боеми и ми – знатижељни млади свијет који је управо ту упознавао стварни живот. У том амбијенту, 1977. године, упознао сам Раду Башића.

Пише: Зоран М. Кос

Мајчино пророчанство
Иако народни херој и пуковник, Раде је био дио те кафанске свакодневице. Причао нам је како га је мајка у дјетињству грдила због немирног духа:
„Радице, Радице, завршићеш ти у Зеници!“ – мислила је на затвор. Судбина се поиграла, па је Раде заиста завршио у Зеници као директор. Сам је знао рећи: „Била је мама у праву!“

„Викендица“ од стакла
Чувена је његова опаска Титу на Мраковици 1972. приликом отварања Споменика Револуцији. На питање како живи, Раде је рекао:
„Одлично! Имам викендицу која има више прозора него читаво моје село прије рата!“
Док је Маршал климао главом, Раде је хладно поентирао:
„Али та моја викендица је заправо – аутобус.“
Алудирао је на то што је живот провео путујући јавним превозом, са својом теком у крилу.

Тека и оловка под пригушеним свјетлом
У „Требевићу“ је увијек имао теку испред себе. Више је записивао него што је читао. Био је гласан, знао је сочно опсовати мајку мом другу Манету Ковачевићу или се нашалити са Ранком Глушцем. Ипак, та оловка је увијек радила – биљежио је живот оних пробисвијета и путника који су пролазили кроз ту стару кафану.

Један од разлога мојих тадашњих посјета ‘Требевићу’ био је и тај што сам годину дана раније објавио свој први текст под насловом ‘Јадна Маро и твој уранак’ у чувеном ‘Буквару веселости’ код уредника Јована Алексића. Била је то прича моје баке, а ја сам у кафани, посматрајући Раду како пише у своју теку, заправо учио како се живот претаче у реченице.

Информациони центар станице
Ту се знало све: кад касне возови, ко је најпоштенији таксиста и гдје се може наћи „дама за друштво“. Био је то приједорски микрокосмос у којем су карирани стољњаци и пригушено свјетло крили тајне и боеме попут Раде Башића.

 

Епилог: Од џубокса до коцкарнице

Данас, када прођем поред старе станице, улаз изгледа готово идентично као те 1977. године – иста она врата кроз која су пролазили војници, књижевници и скитнице. Али, дух „Банове“ је испарио.

Оно што је некада био легендарни „Требевић“, данас је реновирана кућа око које нема више оног старог жара. Унутра више нема карираних стољњака, нити Раде Башић биљежи своје анегдоте у теку. Данас је ту – коцкарница. Мјесто гдје се некада трошило вријеме на причу и боемштину, замијењено је мјестом гдје се троши срећа на апаратима.

„Требевић“ је престао да буде приједорска викендица која никад не спава, али кроз ове редове и фотографије, он и даље живи као свједок једног времена када су кафане имале душу, а хероји били људи од крви, меса и пркоса

Биографска биљешка:

• Раде Башић (1919–1991), носилац Партизанске споменице 1941. и Ордена народног хероја.
• Књижевник и аутор дјела о Др Младену Стојановићу.

•