Зашто организам човека спонтано ради истезање, нарочито после дугог мировања или сна? То није само навика, већ величанствен, рефлексни механизам опстанка. То је тренутак када тело „пали моторе“: буди уснуле мишиће и нерве, убрзава циркулацију, допрема кисеоник у сваку ћелију и подмазује зглобове синовијалном течношћу. Без тог „протезања“, први покрет би био болан, укочен и опасан. То је древни биолошки сигнал који каже: „Спреман сам за покрет!“
Пише и фотографише: Зоран М. Кос, уредник
Ни не знајући колико сам заправо болестан, нити колико су ме несреће кроз године ломиле, јутрос сам се — онако, у кревету — протегао. Без одлуке, без свесне намере. Тело је повукло прво. И у томе је било нешто чудесно. Лепо. Необично. Као да је у мени неко други, старији и мудрији, рекао: још смо ту.
Тај покрет није био снажан, нити здрав у пуном смислу те речи. Али био је истинит. Донео је мир који се не објашњава, већ само препозна. Пиће се пратило полако, а мисли су кренуле саме. Размишљати — не да би се оправдало, него да би се схватило.
И тада ми је синуло: организам ми поручује да је борба вредела. Да оно што сам издржао није остало без трага. Да је нешто у мени сачувало ритам, памћење, нагон да се иде даље. Да су се напори, болови и падови негде ипак уродили плодом.
То јутарње истезање није било вежба. Било је знак. Тих, скроман, али непорецив. Као шапат тела који каже: не одустајемо. Још не.
ОПЕТ СЕ ПРОТЕГНИ – ЖИВ СИ!
Зашто организам човека спонтано ради истезање, нарочито после дугог мировања или сна? То није само навика, већ величанствен, рефлексни механизам опстанка. То је тренутак када тело „пали моторе“: буди уснуле мишиће и нерве, убрзава циркулацију, допрема кисеоник у сваку ћелију и подмазује зглобове синовијалном течношћу. Без тог „протезања“, први покрет би био болан, укочен и опасан. То је древни биолошки сигнал који каже: „Спреман сам за покрет!“
Али, исти закон важи и за људску душу.
Као што мишићи атрофирају без покрета, тако и пријатељства и везе застану у тишини времена. Зато је овај наш гест – слање Зборника имењаку уз пар топлих речи – заправо једно велико, лековито људско истезање.
Када после дуго времена „пружиш корак“ ка некоме свом, ти радиш исто што и твоје тело ујутру:
Будиш нервни систем пријатељства – подсећаш и себе и њега да везе нису прекинуте.
Покрећеш емотивну циркулацију – осећај пажње и радости проструји кроз оба срца.
Смањујеш укоченост – бришеш године ћутања једним потезом оловке и бројевима телефона.
Када се човек коначно „протегне“ ка другом човеку, он осети исту ону лакоћу као након јутарњег буђења. То је доказ да смо живи, да нас време није окаменило и да су најлепши покрети они који нас спајају.
И зато – протегни се кад год можеш, јер тек тада заиста крећеш напред!
By Zoran M. Kos, urednik
Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.Сва права задржана © 2025 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/
(THE DOG REPUBLIC, 15.01.2026.)
