Narod je poslušao. Pokupili su sve i decu, ponešto stoke i krenuli uz Mlječanicu, podno Kozare, tamo gde su bile partizanske komande. Stacionirani su na Širokoj luci i u okolini – jedinom „dozvoljenom“ mestu.
Tu su dočekali bombardovanje. A zatim i neprijateljsku pešadiju.
Masakrirani su ljudi, stoka, kola. Preživeli, radno sposobni, odvedeni su u Nemačku na prisilni rad. Deca su otimana od majki. Muškarci posebno odvajani. Sudbine su bile različite, ali retko koja dobra: logori, likvidacije, Donja Gradina, velike rake.
Piše: Zoran M. Kos, urednik
Svaki dan putujem u Banju Mlječanicu. Tako nalaže program moje rehabilitacije. Put i terapije koristim za razmišljanje i prisećanje – o mestima kraj kojih prolazim, o ljudima i o biljezima koje ovaj kraj pamti drugačije nego što piše u udžbenicima. O tome pišem iz dana u dan.
To je moj rodni kraj. Put koji sam prešao bezbroj puta, ali koji sada prolazim drugačije – kao kroz svojevrsnu zavičajnu i istorijsku mapu pamćenja. Kroz Knešpolje, polje nevolje i stradanja.
Pao je sneg, jedva dva centimetra, ali je napravio kolovoz po našem starom običaju – klizav i nepouzdan. Na nizbrdici blizu banje vozim polako, da ne sletim s puta. Desno se odvaja put za Bundale, poznate po Miki Bundalskoj, jednom od kozaračke dece koju je, u akciji „Arena traži vaše najmilije“, pronašao Marino Zurl. Bila je oko sto šezdeseto pronađeno dete s Kozare.
Preko vode, nedaleko odatle, nekada je bilo nadaleko poznato imanje sveštenika SPC poznatog popa Blagoja Šljegovića. Danas je oronulo i zapušteno, pojelo ga je vreme i nemar vlasnika. A nekad je to bilo moćno domaćinstvo: električna centrala, mlin, bazen – najveće i najbolje imanje između Prijedora i Dubice, između dva rata.
Pop Blagoje je imao više dece. Bio je , priča se, prijatelj sa Ribnikarima iz „Politike“, putovao po svetu, išao na balove. Jedno od njegove dece postalo je „čedo KPJ“ – general i narodni heroj Boško Šljegović.
Posle rata Boško ostaje u Beogradu i useljava se u veliki, komforan stan – naravno, onaj oduzet pravim vlasnicima. Da bi, verovatno, dokazao svoje komunističko pravoverje i odanost ideologiji, očevu „kulačku“ imovinu u zavičaju ostavlja da propadne. Vreme i nemar učinili su svoje. Imanje još nije sasvim nestalo – i dalje se vidi da je bilo moćno i domaćinsko. Prošao je ceo vek od njegove gradnje.
I Bošku dođe kraj. Jer i komunisti umiru.
Njegova poslednja želja bila je da bude sahranjen u rodnom kraju. Dovezen je u Dubicu, smešten u kapelu na gradskom groblju – i tu je čekao. Nije bilo puta do groblja: zarastao, propao. Nije bilo ni mosta preko Mlječanice – nekada se prelazilo preko broda.
Tada direktor „Niskogradnje“ Smajo Zubović prihvata posao. Probijen je put, očišćen, nasut, napravljen mostić. Boško Šljegović je uz čekawe puta malo kasnio na svoju sahranjenu na groblju koje dele njegovi Mirkovci i Međuvođe, na kraju groblja, na rubu – da, kako bi se reklo, može u miru da „gleda“ svoje Šljegoviće. Sahranjen je sam, u blizini porodične grobnice oca i majke.
Ovaj narod ga pamti po zbijegu. I kad ga spominje, spominje ga uz zbijeg.
Pamti ga po naređenju koje je, zajedno s drugim „drugovima“, a posebno sa ratnim drugom Šošom, dao uoči velike i krvave ofanzive na Kozaru. Naređenje je bilo jasno: narod svih sela mora da napusti kuće i imanja i krene u zbeg. Pod moranje. Pod pretnjom.Njihova ili zajednička odluka i pamet ili tuđa?Za posledice nebitno.
Narod je morao poslušasti. Pretnje su bile smrću.Pokupili su decu, ponešto stoke i krenuli uz Mlječanicu, podno Kozare, tamo gde su bile partizanske komande. Stacionirani su na Širokoj luci i u okolini – jedinom „dozvoljenom“ mestu.
Tu su dočekali bombardovanje. A zatim i neprijateljsku pešadiju.
Masakrirani su ljudi, stoka, kola. Preživeli, radno sposobni, odvedeni su u Nemačku na prisilni rad. Deca su otimana od majki. Muškarci posebno odvajani. Sudbine su bile različite, ali retko koja dobra: logori, likvidacije, Donja Gradina, velike rake.
Moj deda Jovan – Jovica, majčin otac – odveden je u logor Zemun i tamo je skapao od gladi. Majka i njena porodica završili su u selu Ždralovi kod Bjelovara.
Rezultat zbega bio je uništen narod i uništen kraj.
O tome danas danas svjedoči i sami učesnici u Zborniku povodom osamdeset godina od stradanja i ofanzive na Kozaru, koji su objavili Nacionalni park Kozara i MŽG, jasno stoji: savet je bio da niko ne sme ostati kod kuće, u šumi ili u uvali – svi su morali na jedno mesto. Nezaštićeni. Laka meta za avijaciju i pešadiju.
Svi koji su ostali mimo zbega proglašeni su neprijateljima. Primer je porodica Aćović: ostali su kod kuće, istakli belu zastavu. Po povratku partizana – svi su pobijeni i zakopani u sopstveni đubar.
Moji sa očeve strane ostali su u gaju, u Kosovima, skriveni u zemunicama. Deda, baba, stric, moj otac i tri tetke. Jedna tetka će kasnije umreti od tifusa. Preživeli su neprijateljske pretrese, ali su i posle oslobođenja stalno smatrani „neprijateljima“.
To je priča o drugu Bošku i o zbegu.
Gotovo da zaboravih: Boško je našem kraju „poklonio“ svoju biblioteku, koju je ostavio opštinskoj biblioteci u tadašnjoj Bosanskoj Dubici. U toj biblioteci nalazi se značajan fond izdanja iz doba NDH – dragocen za istraživače. Ovo je, koliko znam, prvo javno pominjanje tog podatka.
Jedna od bezbroj nesrećnih priča o nesrećnom narodu. O onima koji su, svesno ili nesvesno, učestvovali u zločinu ili pomagali da on bude veći i pogubniji.
Kad vreme bude lepše, biće i fotografija: groblja, nadgrobnih spomenika Šljegovića i ostataka njihovog imanja u Mirkovcu.
“Put” do groblja
Mika Bundalo – Brigita Knežević
https://jadovno.com/mika-bundalo-brigita-knezevic/comment-page-1/?lng=lat
ДОКУМЕНТИ
Z A P I S N I K Sa Okružnog savjetovanja
Okružnog komiteta KPJ za Kozaru,
održanog 20. i 21. septembra 1942. godine u planini Kozari 315
Boško Šiljegović
Арена (недељник)
Autor i fotograf: Zoran M.Kos, urednik
Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.Сва права задржана © 2025 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/
(THE DOG REPUBLIC, 05.01.2026.)
