Potkozarski narod nije pisao knjige dok je stradao. On je pamtio. Tiho, usput, kraj ognjišta, u šumi, u jaruzi, između dva bekstva i jednog povratka kući koja više nije bila dom. Pitanja su ostajala ista decenijama: gde su nam deca, gde su roditelji, gde je blago završilo, ko ih je odveo i gde – ili bar gde se sumnja da jesu nestali.
Ovo je zapis o jednom takvom svedočenju. O ratu koji se ne pamti po datumima, nego po nestancima. I o psima, koji su stradali zajedno sa ljudima.
O Drugom svetskom ratu u Potkozarju narod je govorio bez velikih reči. Govorio je onako kako se pamti: u fragmentima, u slikama, u imenima. Pričao je Vlajko Tubica, pričali su i drugi, o mladićima, zdravim omladincima iz Knežpolja, koji su odlazili do Rijeke. Tamo su gonili stoku iz luku, što su nam je Amerikanci slali na brodovima. A onda, peške, nogu pred nogu, vraćali se sa tom stokom iz Rijeke u Potkozarje — u kraj gde ni kokoš nije preživela.
Razgovorm sa Radovanom Radom Vlahovićem , čovekom čija je porodica i on zajedno sa mojom provela dobar deo rata skrivajući se, ova priča dobija lice. Jaruge, jame, šume, šumarci, zemunice — to su bile kuće. Porodice su se krile zajedno, delile strah i tišinu. Povremeno su se vraćali do ognjišta, do kuća koje još nisu bile uništene.
Ali te kuće nisu smeli da čiste.
Ako bi ih očistili, znali su: kada ustaše dođu, svaku očišćenu kuću zapale. Zato su ih ostavljali onakve kakve jesu. Prljave, napuštene, ali još uvek stojeće. To je bila logika preživljavanja.
Jednom prilikom, priča čiča Rade, vraćajući se kući, prolazili su pored komšija Reljića. Tamo su zatekli psa. Skapao je od žeđi i gladi. Kost i koža. Reljići su, žureći ili u strahu, zaboravili — ili nisu stigli — da puste psa.
Danas je to imanje kupljeno. Neki mladi Nemci rade onlajn i žive u Čelebincima, na Reljića kućištu. Vreme je prešlo preko mesta, ali ne i preko priče.
„Moj Zoćo“, kaže mi čiča Rade — tako me jedini zove, od milja.
„Znaš li šta je bilo sa ostalim našim psima?“
Ne znam.
„Znam samo da sam ja, kao dete, u nemačke šlemove davao našim psima vodu i hranu. Sedamdesetih godina prošlog veka, trideset godina posle rata. To jedino znam.“
A onda dolazi rečenica koja ostaje da stoji bez komentara.
Kako su ljudi bežali u šume i skrivali se, njihovi psi, pušteni, išli su za njima. Otkrivali su skrovišta. Lajanjem su nenamerno odavali ljude i upućivali ustaše na njih.
Narod je bio prisiljen da ih likvidira da bi spasao sopstvenu glavu.
Tako se rat završio — bez ljudi i bez pasa.
Čiča Rade to priča polako, bez emocije, kao činjenicu. Ne kao opravdanje, ne kao žalbu. Kao istinu u kojoj je život značio samo jedno: preživeti još jedan dan.
Razgovarao, snimao i fotografisao:
Zoran M. Kos
urednik
Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.Сва права задржана © 2025 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/
(THE DOG REPUBLIC, 26.01.2026.)
