Липовац 1942: Дан када је презиме постало пресуда

Да је дочекала седми март, бака Мара Каурин би напунила 94 године. Отишла је тихо, неколико недеља пре рођендана, носећи са собом последње живе слике једног времена које смо прерано заборавили или намерно прећутали. Овај фељтон је испуњење обећања датог њој – да истина о Липовцу и Јаворанима неће нестати са њеним последњим дахом.

Пише: Зоран М. Кос

Да је дочекала седми март, бака Мара Каурин би напунила 94 године. Отишла је тихо, неколико недеља пре рођендана, носећи са собом последње живе слике једног времена које смо прерано заборавили или намерно прећутали. Овај фељтон је испуњење обећања датог њој – да истина о Липовцу и Јаворанима неће нестати са њеним последњим дахом.

Почетак голготе

За десетогодишњу девојчицу Мару, 1942. година није била година велике политике, већ година када је свет нестао у пламену и крицима. Њен отац Тривун  Тешановић био је домаћин, човек из Липовца, родног места породице која ће постати симбол отпора и стратишта. Као рођени брат учитеља и војводе Лазара Тешановића, Тривун је носио презиме које је у том тренутку вредело више од живота, али је истовремено било и пресуда.

Липовац није био само географска тачка; био је чвориште у којем су се сукобиле две визије будућности. На једној страни биле су дојучерашње браћа и комшије и идеолошки занесењаци, а на другој домаћини који су бранили свој праг.

Сукоб који је променио све

Мара је често, са сузом у оку која никада није пресахнула, помињала те страшне дане. У Липовац су тада стигли одреди које су предводили Коста Нађ ,др Младен Стојановић и Данко Митров. У том вртлогу братоубилачке борбе, где су се на једној страни нашли идеолошки комесари, а на другој људи попут  и њених Тешановића, Алекса је страдао.

Његова смрт није била само породична трагедија. Био је то почетак краја једног начина живота. Изгубити оца у десетој години је страшно, али изгубити га у сукобу који ће наредних пола века бити проглашен „ослобођењем“, значило је носити терет који ломи и јача истовремено.

Живот под печатoм „брата издајника“

Након Липовца, за Мару почиње друга врста рата – онај тихи, који се водио у ходницима администрација Титове Југославије. Бити братаница Лазара Тешановића значило је бити грађанин другог реда. Њена голгота трајала је колико и држава која је покушала да избрише сећање на војводу из Јаворана.

„Ми смо били племе које воли своје“, говорила је Мара. И заиста, та патријархална оданост пореклу била је њена једина кривица и њена највећа врлина. Преживела је Југославију, преживела је изгнанство из Хрватске деведесетих, и скрасила се у Куљанима, чекајући тренутак да некоме исприча све – без длаке на језику.

 

У следећем наставку: Војвода Лазар Тешановић – Између учитељског дневника и устаничке пушке. Ко је заправо био човек чије је име плашило системе?

https://jadovno.com/dragan-veleusic-vojvoda-lazar-tesanovic-nije-prodao-vjeru-za-veceru/