„Nema vjere bolje od hrišćanske! Srb je Hristov, raduje se smrti; Strašni Božji sud i Turke čeka, pa vi čin’te što vama drago! Skoro ćete i vi dolijati. Bog je svjedok i Njegova pravda.“ (peva đakon Avakum, od ovog kraja, na beogradskoj kaldrmi, dok ga vode prema „sudnjem kocu“, gde će končiti, tvrd u veri…)
Tekst Zorana M. Kosa prenosimo u celosti: Вечерње новости,09.02.2026.
КАД ЗАВИЧАЈ ЂАКОНА АВАКУМА СЛАВИ ОДРИЦАЊЕ И ТУРСКУ МАСТИЉАРУ
„Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, па ви чин’те што вама драго! Скоро ћете и ви долијати. Бог је свједок и Његова правда.“
(пева ђакон Авакум, од овог краја, на београдској калдрми, док га воде према „судњем коцу“, где ће кончити, тврд у вери…)
Да ли завичај има право да слави оне који су га се одрекли? Шта би све требало да буде или да представља „завичајна“ награда, а под предпосравком да иста није чин некаквог, назовимо га, институционалног лицемерја?Ово није лични обрачун. Није ни лов на човека, није потребно да се било чије име сатире. Ово је јавна расправа о смислу културне политике, о памћењу, о мерилу, о томе шта заједница подиже као узор те коме то „предаје у руке“ васпитање своје деце. Јер награде и манифестације, несумњиво, имају и својеврсну просветно-педагошку димензију, кад је о млађем нараштају реч. Оне нису само „култура“. Оне вреднују. Оне уче. Оне остављају траг. Оне кажу: ово је наш понос, ово је наш путоказ. А кад институција каже „ово“, што говори овом „пригодом“, народ има право да пита: „По којој цени и у чије име?“И зато сасвим мирно, али и чврсто питам: шта се овде заиста слави?
Шта значи „завичајно“ ако је завичај био сувишан?
Када се успоставља завичајна манифестација „Дани Рајка Лукача“ и награда за књигу за децу под називом „Дивит Рајка Лукача“(!!!), од нас се тражи да прихватимо једну основну тврдњу а та је да је оправдан начин на који се у овдашњи културни простор уводи личност коју је овдашња институција намерила да, на свој начин, „уведе у вечност“ или културно „обесмрти“.
За познаваоце „лика и дела“ оног по коме ће се овој провимцији свашта звати, готово рефлексно намеће се „питање свих питања“: где је та припадност демонстрирана, исказана, да ли делом, тематиком, трајањем, сведочењем?Завичајни писац, по најједноставнијој дефиницији, јесте аутор чији је рад тематиком, местом живота или деловања чврсто повезан са одређеним простором; који у књижевности чува локалну историју, културу, говор, успомене; који, кад оде, понесе завичај као живу рану или као светионик – али га не претвара у успутни реквизит.
Да ли је то овде случај?
Ако је завичај у опусу поменут ретко а инструментално, те најчешће служио као повод за пролазну публицистику, дневнополитичку полемику, памфлетски тон или оцрњавање људи и идеја на којима се исти налази.
Да ли је једини „допринос“ завичају – одрицање од њега?
И ако јесте, да ли то, онда, морамо да наградимо? Да ли успостављамо манифестацију као споменик удаљености, равнодушности или презиру? И какву поруку тиме шаљемо младима: да је највећи успех бити довољно гласан у одрицању, па да те завичај, на крају, још и овенча?
Никакве везе моја писанија немају са опусом и уметничким доживљајем покојног писца, нити са његовом имагинарном државом и порукама; ова писанија говоре само о „Данима“, награди и завичају на свакојаке начине „одмакнутих“ завичајаца, јер завичајац се постаје рођењем, али остаје у њему само ако је са њим, док неколицину њих везује управо то што их ништа за овај крај не везује…
Моја писанија немају везе са опусом покојног писца ни његовим имагинарним светом; она говоре само о Данима, Награди и завичају незавичајаца – јер завичајац се рађа у завичају, али остаје у њему само ако је с њим, а њих ништа за овај крај не везује.
Није увреда поставити ова питања. Увреда је захтевати да ћутимо.
„Дани“ или „Ноћи“ – симболика која говори више од програма
Зашто баш „Дани“?
Дани носе светлост, отвореност, трајање, топлину припадности. Дани су прозор, а не завеса. А ови „Дани“ требало би да су симболички сусрет, а не окретање леђа.
Ако је суштина односа једног аутора према завичају била хладна дистанца, ако је припадност сведена на биографску чињеницу, ако је тон према завичајним вредностима био више подсмех поменутог него брига – зар онда није и неискрена?
Ако већ мора да постоји манифестација, зар не би поштеније било да се зове „Ноћи“, а не „Дани“? Јер „ноћ“ је ближа одсуству припадности, оној врсти таме у којој завичај служи само као позадина, не као обавеза.
Да ли је проблем у називу? Наравно да није само у називу. Али назив је симптом. Он открива намеру: да се туђе представи као наше, да се хладноћа осликава у свечаности, да се празнина попуни протоколом.
Посебан скандал: награда за дечју књигу у чијем се називу „топло удомио“ и несрећни турцизам „дивит“
Овде, у овом „детаљу“не лежи питање о „ствари укуса“већ настаје озбиљан проблем, а то је–питање мере.
„Дивит“(на турском: мастиљара, тинтарница…) као симбол –награде за децу! У завичају где су деца страдала зато што су била српског рода и православне вере. У време НДХ, али и у вековима османске власти. У крају где се памти како се преживљавало, како се скривало, како се гинуло – и како се остајало свој.Какву поруку шаљемо живој и мртвој деци када њихово страдање стављамо у исту раван са именом и симболом који им је „туђи“?
Зар је дечја награда место за историјску и симболичку провокацију?
Да ли је „дивит“ изабран као „духовност“, као естетска досетка, као „оријентални шарм“? И, ако јесте, онда, ко тако „титулисао“ ту „ досетку“? Ко има право да се игра симболима над костима? Ко има право да у културној политици уведе симбол који овде не стоји као музејски предмет, већ као провокативно сећање на тужну националну прошлост?
И шта је следеће: да деци као узор дамо речник који им брише њихово памћење? Да их учимо да је све исто, да је све „култура“, да су и колац и дивит само „метафоре“?
Нису. Неке ствари су, овде,конкретне. И болне. И зато их нити можемо нити смемо „прескочити“ или зажмурити на исте.
Завичај као духовно место: Авакум, Моштаница, Тепић – а не декор
Завичај није географска тачка коју можеш понети на разгледници. Завичај је духовно место: вера, жртва, трајање, памћење.
Овај крај има ћакона Авакума – не само као историјску личност, него као меру. Онога који је могао да се „спаси“ ако изда себе, али је изабрао да остане оно што јесте. И певао је док је ишао у смрт.
Овај крај има манастир Моштаницу – духовно огњиште, место тишине које траје дуже од сваке власти и сваке моде, а о помодарству да не говоримо.И има своја понижења, своје угашене повеље, своје забрављене „принчеве поезије“ којима нисмо умели ни свећу да упалимо, а камоли да очувамо манифестацију коју су подигли.
У овом крају стасавају и људи попут мајора Тепића, односно оних који плаћају цену верности, не интереса.
И сад, у тај простор, у то памћење, у то духовно ткиво – неко уносими предмет, објекат, за који би, по неким белосветским узорима хтео да буде и „статуа“, оријенталне мастиљаонице као симбол дечије награде!?
Зашто? Коме то треба? Ко тиме добија? А ко губи?
Да ли је завичај постао толико сиромашан да мора да позајмљује симболе који су му, у историјсом смислу, омражени, они који подсежају на свакојаки мрак ропства. Или је постао толико равнодушан да више не разликује шта је светиња, а шта реквизит?
Питање легитимитета: ко одлучује и по коме мери?
Ко је предлагач? Ко је одлучио? Ко је образложио? Где је јавна расправа? Где је критеријум?
Да ли је одржана стручно-културна дебата или је ствар решена у уском кругу, као договор око сценографије? Да ли је неко упитао наставнике, библиотекаре, историчаре, свештенство, удружења потомака жртава? Да ли је ико упитао народ – не да би се додворао „масама“, него да би се поштовала чињеница да се завичај не присваја, него да му се служи?
И најважније: ако је награда за децу – зашто се симболика бира тако да дели, боли и понижава? Зар је циљ да деца уче да је провокација врлина?
Ово није култура – ово је срамота (ако остане овако)
Овде није реч о томе „да ли се некоме допада“ или „да ли је неко талентован“. Овде је реч о мери, памћењу и одговорности.
Култура која гази друштвено памћење да би била „модерна“ није култура, него одрицање. Култура која награђује одрицање од завичаја као завичајну врлину није просвета, него извртање вредности. Култура која под именом дечје награде постави симбол туђинске власти у крају где су деца убијана зато што су била то што јесу – није смелост, него морална глувоћа.
Зато питање остаје, тешко и једноставно: шта ми овде заиста славимо?
И ако је одговор „протокол“, „личне везе“, „институционални инат“ или „културни маркетинг“, онда немојмо то звати завичајем, нити завичајним.Немојмо се позивати на Авакума док установњавамо или на својеврсни начин „ревитализујемо“ мастиљару што га на колац посла. Немојмо говорити о светлости, ако је у основи тама.
Завичај који се одриче својих мртвих да би славио туђе симболе – престаје да буде завичај.
Зоран М. Кос
новинар-истраживач и публициста
У целини преносимо комплетан ауторски текст нашег уредника објављен у Вечерњим новостима 09.02.2026.
