Након четири деценије новинарског трагања за истином и сусрета са духовним и интелектуалним горостасима нашег доба, разговор са проф. др Гораном Талићем открива нам да истински ауторитети носе једноставну људску топлину. Између вођења регионалног медицинског гиганта – Института „Зотовић“, који је недавно овенчан престижним признањем за развој туризма, и тихе пасије према савременом сликарству, др Талић сведочи о томе да медицина без разговора није лечење, а успех без етике – није потпун.
За “Сутра” разговара и пише: Зоран М. Кос
Фотографија: Милутин Буразор Пикси У сусрет човеку: Реч која лечи пре медицине
Кажу да се у нашем послу, након четрдесет година трагања за истином, мало шта може доживети први пут. Моја новинарска каријера била је привилегована сусретима са људима који су били стубови знања, духовности и правде. Ипак, недавни разговор са директором Института „Др Мирослав Зотовић” у Бањалуци, др Гораном Талићем, подсетио ме је на саму суштину нашег позива – на ону ретку, топлу људску реч која некада вреди више од било које ексклузиве.
Да бих вам дочарао тежину и топлину овог сусрета, морам направити паралелу са неким од својих најзначајнијих разговора. Седео сам преко пута доајена југословенске адвокатуре Вељка Губерине и проф. др Веселина Ђуретића. Слушао сам истине о „злу званом Јасеновац” од највећих истраживача попут Антуна Милетића и проф. др Ђуре Ђурића Мишине. О најмрачнијим угловима секти на Балкану учио сам од проф. др Лазара Милина, а о духовним висинама и дубинама разговарао са благопочившим епископом захумско-херцеговачким Атанасијем Јевтићем и митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем Радовићем. Моје видике ширили су академик Василије Крестић и теолог проф. др Здравко Пено.
И након свих тих горостаса, сусрет у Институту „Зотовић” издвајам као један од најпријатнијих у каријери. Он је доказ да истински ауторитети и врхунски стручњаци носе у себи ону једноставну људскост која нам данас свима недостаје. Бањалука је кроз овај разговор била центар те топлине. Др Горан Талић, човек који на плећима носи огромну одговорност Института, а у разговору задржава домаћинску непосредност, потврдио је стару истину: највећи људи остају најједноставнији.
Уз њега је била и његова сарадница Наташа, која се предано стара да права слика о овој установи стигне до јавности. Заједно, они чине тим на који Бањалука може бити поносна. Овај сусрет није само забележен тренутак у времену, већ прича која заслужује да одјекне.
Признање као потврда континуитета
Повод за наш разговор било је још једно у низу, али по много чему посебно признање. На недавно одржаној манифестацији „Избор најуспешнијих у привреди Републике Српске за 2025. годину”, у здању Банског двора, Терме Бања Лука награђене су посебним признањем за допринос развоју туризма. Награду је, у име Института „Др Мирослав Зотовић”, примио директор проф. др Горан Талић.
Ова престижна манифестација, коју већ више од две деценије организује Привредна комора Републике Српске, окупила је најуспешније, али се име Института издвојило као симбол споја врхунске медицине и визионарског приступа развоју заједнице.
Није до система — до људи је: „Хлеб“ који меси посвећеност
У времену када многе здравствене установе кубуре са истим проблемима — недостатком кадра, новца и јасне стратегије — Институт „Мирослав Зотовић” годинама важи за пример уређеног система. За проф. др Горана Талића, успех није питање среће већ приступа.
„Ово признање није случајно. Оно је последица континуитета и озбиљног рада”, истиче директор на почетку нашег разговора.
Да би објаснио тајну успеха, др Талић користи сликовиту метафору која погађа у саму суштину:
„Ако су лекари и особље брашно и квасац, а систем држава и услови рада — пећ, онда је крајњи производ здравствена услуга. Питање је: зашто неко од истих састојака направи врхунски хлеб, а неко просечан?”-питам радознало
Традиција као путоказ
Одговор, како каже, лежи у дубокој личној вези са институцијом:
„Ова установа је део мог живота. Моја мајка је овде радила, као и мајка моје сараднице и многих других. Практично смо одрасли уз њу. Било би погрешно да се према томе односимо другачије. Све што сам у животу стварао и ризиковао, пренео сам на рад институције. Нисмо се плашили ни кредита ни изазова. Радили смо више него што је било уговорено, јер смо знали да је то основ за будућност.”
Пацијент као центар, човек као ослонац
Резултати Института су егзактни и мерљиви: од скромних 2,5 милиона промета 2003. године, установа је данас досегла обим од око 60 милиона. Ипак, др Талић наглашава да кључ успеха није у хладној статистици, већ у људима.
„Квалитет и однос према пацијенту су суштина. Пацијент мора бити у центру свега”, каже он, додајући да су темељ свега добри међуљудски односи унутар колектива. Годинама су бирали најбоље студенте, улагали у њихову едукацију и од њих створили врхунске специјалисте. Међутим, визија др Талића превазилази оквире једне установе. Он је свестан да велики подухвати, попут Слатине и других бањских комплекса, захтевају државну потпору: „То су огромне инвестиције и без подршке државе ту нема резултата. Ако систем стане иза пројекта — успех је загарантован.”
Уметност као равнотежа духа
Док професионални живот др Талића дефинишу дисциплина и стратешко планирање, његова мање позната страна открива дубоку посвећеност лепом. За њега уметност није хоби, већ равнотежа и уточиште.
„Још пре рата сам почео да сакупљам слике. У почетку скромно, а временом је то постала озбиљна колекција. То је мој свет”, поверава нам директор.
У свету медицине где су грешке недопустиве, а одговорност огромна, колекционарство му пружа прилику за другачију врсту рефлексије. Иако темпо вођења Института тренутно не оставља довољно простора за потпуну посвећеност овој пасији, др Талић већ сада планира будуће дане у којима ће своју богату збирку уредити и систематизовати, остављајући траг не само кроз излечене људе, већ и кроз сачувану лепоту на платну.
Уметност која дише са аутором
За др Талића, уметност није само предмет посматрања, већ живи процес. Његов став је јасан: „Уметност треба да буде виђена. Слике не треба да стоје у депоима.” У свом колекционарском раду посебно истиче сарадњу са савременим уметницима, верујући у снагу подршке ствараоцима који су ту, међу нама. „Најбоље је сарађивати са живим ауторима — пратити њихов развој, подржати их. Код старих мајстора увек постоји ризик аутентичности”, објашњава он своју визију меценства која се ослања на непосредност и поверење.
Медицина је разговор, а не само налаз:”Дијагноза захтева посвећченост и време
Та непосредност прелива се и на његову основну вокацију. Младим колегама који тек закорачују у беле мантиле, др Талић упућује поруку која би требало да буде темељ сваке лекарске заклетве: „Пацијент није број. Са њим треба разговарати, саслушати га, разумети. Ако се медицина сведе на читање и преписивање туђих налаза — то није посао. Пацијента треба комплетно прегледати, уважити његове тегобе и посветити му време. Без изграђеног поверења, лечење је непотпуно.”
Институт као породично наслеђе и завет
Специфична снага којом др Талић води Институт проистиче из дубоке интимне повезаности са овим местом. Сећања на детињство, игру са децом мајчиних колегиница, базен, одбојкашко игралиште, па чак и срне и паунове који су некада красили овај простор, обликовали су његов осећај припадности.
„Тај осећај да је ово једна породица који сам понео у младости, имам и данас као први човек завода. Ако не осећаш припадност установи, од тог посла нема ништа. Ако долазиш ту само да одрадиш време и посао не носиш кући, то није права ствар”, искрен је директор. Иако се „Зотовић” често перципира као „бања” због лепоте амбијента и задовољства запослених који имају примања изнад просека у здравству, он подсећа да је то, пре свега, озбиљна и одговорна „фирма” која почива на великом раду.
Човек по мери својих дела
Напуштајући кабинет др Горана Талића, човек не носи са собом само информације о успешном пословању једне велике установе, већ осећај спокоја који долази из сусрета са неким ко је успео да помири хладну логику менаџмента са префињеношћу уметничке душе. У свету који се убрзано дехуманизује, где постајемо цифре у статистикама и кодови у болничким протоколима, др Талић нас подсећа да су емпатија, разговор и естетски доживљај света једини истински лекови.
Његова борба за Институт није само борба за боље апарате или веће пројекте; то је борба за очување достојанства професије и заједнице. Бањалука у њему има не само врхунског стручњака, већ и чувара оног грађанског духа који зна да је цивилизација тамо где се поштује и човек и платно. Јер, на крају дана, оно што остаје иза нас нису само изграђени зидови, већ топлина коју смо пружили и лепота коју смо умели да препознамо и сачувамо.
„Ово није бања — ово је живот”
Једна од најснажнијих порука др Талића односи се на саму перцепцију установе коју води. У јавности се често, готово по инерцији, уз име „Зотовић” везује термин бања, што директор одлучно коригује:
Више од бање – систем будућности
„Многи мисле да је ово бања. Није. Називати Институт бањом значи потценити и деградирати оно што овде постоји. Ово је озбиљна, комплексна болница — систем у коме пацијент на једном месту добија апсолутно све: од најсложенијих операција до свих врста рехабилитације, хипербаричне коморе и израде најсавременијих ортопедских помагала. То је комплетна прича у којој човек не мора да напушта установу, јер је сва дијагностика ту.”
За др Талића, ово је мисија која не трпи површност. Све што је најквалитетније у савременој медицини доступно је управо овде, под једним кровом. „Ми стварно идемо напред крупним кораком. Настојаћемо да ово што имамо унапредимо и оправдамо поверење које нам је указано”, закључује он уз захвалност на подршци и лепим речима.
За “Сутра” разговара и пише: Зоран М. Кос
Фотографија: Милутин Буразор Пикси
