ДУБИЧКИ КУЛТУРНИ РАСКОРАК: Између „Мајке“ и „Мале“, истина је остала пред вратима

Априлски програм почео је институционално — Меморијалном академијом „Мајка Козара“. Најављена као централни чин културе сјећања на јасеновачке жртве, академија је у извјештајима представљена као беспрекоран скуп званичника, конзула и побожне тишине. Неколико дана касније, сцена је припала Тихомиру Станићу и његовој „Малој мојој из Босанске Крупе“. Најаве су обећавале емотивни повратак Бранку Ћопићу и завичајним коренима, а извјештаји након представе били су пуни патетике о „вечери за памћење“ и „сузама у очима“.

Међутим, иза те глазуре о успјешним манифестацијама, Горан Милутиновић види нешто сасвим друго.

За Милутиновића, ови догађаји су само две стране исте културне празнине. Прву су режирали владодршци, другу опозиционари, а резултат је заједничка — нула.

 Меморија као формалност:
„Мајка Козара“ је, према Горановим речима, била програм без унутрашњег реда. Трагедија је сведена на протокол, а сећање на списак. „У исти низ стављени су Стојанка мајка Кнежопољка и Младен Стојановић, без драматургије која би то повезала. Извођење је било коректно — и управо зато празно. Власт је добила догађај који изгледа важно, а не значи ништа“, пише Милутиновић.

Позајмљени ауторитет:
Још оштрији је према наступу Тихомира Станића. Милутиновић детектује „кукавичије јаје“: у најави Ћопић, а на сцени Андрић, Брехт и Достојевски. Кључ овог раскорака проналази у Станићевој реченици да је са том пјесмом полагао пријемни код Дејана Мијача.
„Позивање на Мијача није естетски избор, већ лична биографија. Ћопић је остао у најави јер је био погодан — завичајан и наш, а на сцени је приватно замијенило умјетничко. Те вечери је изговорена најтачнија реченица: ‘Вечерас смо сви пали’. Пали су јер се није знало шта се брани — ни Ћопић, ни Брехт, ни сопствени глас.“

Два датума, иста сцена и двије политике које, према Милутиновићу, подједнако не разумију шта култура јесте. Док власт гомила симболе да би деловала озбиљно, опозиција гомила утицаје да би деловала паметно.

Крајњи биланс овог „дубичког априла“ је поражавајући: док год се култура буде користила као параван за политичке поене или личне реминисценције, Дом културе ће бити само хладна просторија кроз коју пролазе људи. Извјештаји ће и даље бити пуни „пијачних“ података о успјеху, али ће суштинска култура остати негдје изван Дубице, чекајући неко вријеме у којем ће истина бити важнија од позе.