Od Titovih govora do Ninine staze: Naša posla i maketa aviona

Evo jedne šaljive zgode, baš onako kako bi je uz rakiju ispričali mještani Knešpolja, o tome kako su zapravo nastala „krila naše avijacije“.
Bilo je to ovako…
Sunce prži nad Knešpoljem, a Franjo Kluz i Rudi Čajevec, momci koji su više voljeli vidjeti dno čašice nego oblake, sjede u hladu. Malo se popilo, kako to već ide kod domobranskih i ustaških avijatičara kad je dan dug, a grlo suho. I baš kad je rakija počela najbolje „hvatiti“, stigne komanda: „Momci, pali mašine, pravac Kozara! Izviđanje!“

Piše i fotografiše: Zoran M.Kos, urednik

Put prema banji Mlječanici, kamo idem na rehabilitaciju, uvijek me iznova vrati u prošlost. Zastanem kod makete krila naše avijacije „Kluz–Čajevec“, simbola po kojem ime nosi i obližnja osnovna škola, ona čije sam klupe i sam nekada grijao.
Odmah iza, prkosi vremenu spomenik podignut 1951. godine. Otvorio ga je lično Josip Broz Tito. Večernje novosti pišu o tom  da je tada, vidjevši masu naroda koja je hrlila da ga vidi, u svom stilu poručio: „Nemojte gaziti kukuruz, šta ćete jesti?“ Gazili su tada Baraćeve kuruze, ne mareći za glad i gladnu godinu, samo da vide „sina svih naroda i narodnosti“.

Ali, ne želim o Titu. Hoću o ovom vremenu i tragovima koje ostavljamo u njemu.
Nije to davno bilo kada je ovaj isti narod, potomci onih što su gazili svoj kukuruz zbog Maršala, birao načelnika opštine. Izabrali su Ninu Jauza. Čovjeka kojeg u gradu nije znalo pet ljudi, a oca mu jedva dvadeset i pet. Ali, narod je rekao svoje.
U svom mandatu, Jauz je renovirao maketu aviona i napravio stazu kojoj smo mi, iz nekog samo nama znanog milja i ironije, dali ime „Staza Nine Jaza“. Danas je ta staza zarasla u korov. Maketu smo, po starom dobrom običaju, „očerupali“ – otkinuli elise i prepustili je propadanju. Valja se, tako mi to radimo. Ta zarasla staza danas više liči na ogledalo naših izbora nego na pješačku zonu.
Pamtim iz tog doba i jednu gotovo nadrealnu scenu, koja ilustruje naše urođeno podaništvo i potrebu da se dodvorimo vlasti, što kao usud vučemo još od Turaka.
Tek što je Jauz izabran i useljen u stan, u hodniku zgrade zaglavila su se dvojica „kršnih momaka“. Sudarili su se noseći ogromne televizore, poklone za novog načelnika. Jedan je bio pokojni „hadžija“ (pravoslavni, razumije se, jer kod nas su titule bitnije od značenja), a drugi mladić koji je upravo  tad upisivao neku  akademiju – jer su mu rekli da se tako najbrže postaje „akademik“. Zaglavljeni u hodniku s tim velikim ekranima, bili su savršena slika našeg društva.

Svi su oni danas bivši. I Tito, i Jauz, i …. I staza i avion polako postaju bivši. Samo smo mi sadašnji, a opet, kao da nismo sasvim svoji.
Dok ovo pišem, mislim na svog imenjaka, Jovičića, kojeg svi znamo kao Šampija, Nadinog sina. Njegova kuća je tu, u neposrednoj blizini. On ove zime nije unio drva. Otišao je u Minsk, u Bjelorusiju, na drugu transplantaciju bubrega u životu.
Dok se mi bavimo spomenicima, stazama i podaništvom, on bije najvažniju bitku. Njemu je potrebna istinska sreća. Nadam se u dragog Boga da će mu je dati i da ćemo se ubrzo vidjeti u našem kraju.
Ime srećno, Šampi! I sretna nam svima ova Nova godina, da u njoj budemo malo više svoji, a malo manje tuđi.

Bilo je to ovako…
Sunce prži nad Knešpoljem, a Franjo Kluz i Rudi Čajevec, momci koji su više voljeli vidjeti dno čašice nego oblake, sjede u hladu. Malo se popilo, kako to već ide kod domobranskih i ustaških avijatičara kad je dan dug, a grlo suho. I baš kad je rakija počela najbolje „hvatiti“, stigne komanda: „Momci, pali mašine, pravac Kozara! Izviđanje!“
Šta će, kud će, sjednu oni onako veseli u onaj svoj „Potez“. Kako su ih unijeli u kabinu, to samo oni znaju – a kažu da pilote i danas tako unose, jer kad se jednom sjedne za komande, poslije je lako, isto k’o i svakom šoferu kad se dohvati volana.
Lete oni iznad Kozare, motor bruji, a oni u zraku izvade još jednu „rezervnu“ da utvrde gradivo. Gledaju oni dolje, gledaju gore, milina jedna… toliko im bilo lijepo da su zaboravili i na sat i na rezervoar. Odjednom – motor štucnu jednom, pa drugi put, i nastade tišina. Goriva ni za lijeka!
„Rudi, crno nam se piše, padamo!“ viknu Franjo.
Jedva oni nekako onaj avion usmjere prema jednoj livadi u Knešpolju i spuste se uz tresak i oblak prašine. Nisu se čestito ni zaustavili, kad eto ti mještana. Prvi izletili Miljatovići, a u narodu je tad bio običaj – čim vidiš da nešto s neba pada, ne nosiš cvijeće, nego one stare, „usrane“ drvene vile i rogulje. Opkolili oni avion, psuju i viču, misle idu neprijatelji.
Kad su Franjo i Rudi vidjeli one šiljaste rogulje kako im se primiču nosu, otrijeznili su se u sekundi, brže nego da ih je neko u hladnu Unu bacio! Skočiše iz kabine, ruke uvis, pa povikaše koliko ih grlo nosi:
„Braćo! Ne bodite! Mi smo vaši, dovezli smo vam avion na poklon!“
Gledaju Miljatovići, gledaju komšije – pa gdje ćeš boljeg poklona nego cijeli avion usred sela! Odmah se baciše vile, a iz podruma se iznese još ljuća rakija da se proslavi taj „istorijski“ trenutak. Kažu da je Franji i Rudiju bilo toliko drago što su izvukli živu glavu, a Miljatovićima što imaju najveću igračku u srezu, da su se svi skupa napili k’o majke.
I tako su, zahvaljujući malo rakije i strahu od knešpoljskih vila, nastala „krila naše avijacije“. Od tog dana se priča: pilotu ne treba radar, samo gledaj gdje su Miljatovići i drži se flaše!

                                       Jeste li znali? – Zanimljivosti koje možda niste znali

Napomena: Mišljenje ili stavovi :Jeste li znali? – Zanimljivosti koje možda niste znali

ne odražavaju nužno mišljenje i stavove autora i  Uredništva.

Josip Broz Tito svečano je otvorio spomenik prvoj partizanskoj avijaciji u Međuvođu (opština Kozarska Dubica) 1951. godine. 

Ovaj spomenk podignut je na mjestu gdje se 1942. godine nalazio prvi partizanski aerodrom. Glavni dio spomenika je sačuvani  avion , postavljen u čast pilota Franje Kluza i Rudija Čajaveca koji su s tog mjesta poletjeli u prve akcije. 
Iako je Tito sudjelovao u otvaranju mnogih spomenika u tom kraju, poput monumentalnog spomenika na Mrakovici (Kozara) koji je otvorio 10. 6. 1972. godine, spomenik u Međuvođu izravno je vezan uz početke partizanskoe avijacije. 
Poslije renoviranja partizanskog aviona kojim su se u Knežpolju tokom …
www.facebook.com
Прв партизански аеродром – Мећувоће – Wikimapia
wikimapia.org
Prošlo je tačno 51 godinu kako je spomenik na Mrakovici kod Prijedora …
www.instagram.com

Franjo Kluz i Rudi Čajavec bili su pioniri partizanskoе avijacije  u Drugom svjetskom ratu. Njihov najznačajniji podvig dogodio se 23. maja 1942. godine, kada su avionima prebjegli iz Zrakoplovstva NDH na partizansku teritoriju, čime je simbolično osnovano ratno vazduhoplovstvo Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. 
Franjo Kluz (1913. – 1944.)
Podrijetlo: Rođen u Jošiku kraj Bosanske Dubice.
Karijera: Prije rata bio je časnik u zrakoplovstvu Kraljevine Jugoslavije, a nakon njezina sloma mobiliziran je u Zrakoplovstvo NDH.
Prebjeg: Preletio je 23. 5. 1942. avionom Potez 25 iz Banje Luke na partizanski aerodrom u Prijedoru.
Kasnije djelovanje: Nakon gubitka prvih aparata, prešao je u Italiju i Sjevernu Afriku na obuku kod Saveznika. Postao je pilot i politički komesar 1. eskadrile NOVJ, leteći na lovcima Spitfire.
Smrt: Poginuo je 14. 6. 1944. kod Omiša, kada je njegov avion oborila njemačka protivvazdušna obrana ttokom  napada na luku. Proglašen je narodnim herojem 1948. godine. 
Rudi Čajavec (1911. – 1942.)
Podrijetlo: Rudolf Rudi Čajavec rođen je u Kaknju.
Karijera: Prije rata studirao je pravo, a u Zrakoplovstvu NDH služio je kao pilot-poručnik.
Prebjeg: Istog dana kad i Kluz (23. 5. 1942.), preletio je avionom Breguet 19 na partizanski teritoriju s mehaničarom Mišom Jazbecom.
Smrt: Tijekom prvog borbenog zadatka u juna 1942. godine, nakon napada na Banju Luku, njegov avion je pogođen. Ranjen, prisilno je sletio u selu Kadinjane koje su držali neprijatelji. Da ne bi pao u ruke četnicima, izvršio je samoubojstvo.
Ostavština: Proglašen je narodnim herojem, a njegovo ime kasnije je nosila tvornica elektronike “Rudi Čajavec” u Banjoj Luci. 
Njihova priča poslužila je kao inspiracija za film “Partizanska eskadrila” iz 1979. godine. 

Макета авиона на спомен-мјесту у Међувођу (код Козарске Дубице), гд‌је су 1942. године слетјели први партизански пилоти Фрањо Клуз и Руди Чајавец, реконструирана је и свечано откривена 3. октобра 2011. године.
Ево кључних детаља о тој обнови:
Споменик се налази на локацији некадашњег првог партизанског аеродрома гд‌је су пилоти слетјели с авионима “Потез 25” и “Брегует 19”.Оригинална макета била је у лошем стању након ратних збивања 1990-их те је била готово потпуно уништена.
Пројектом из 2011. године постављена је нова, вјерна реплика авиона на бетонском постољу како би се очувало сјећање на формирање партизанске авијације.
Више информација о историји  овог мјеста можете пронаћи на страницама Општине  Козарска Дубица или у документацији Независних новина.
Реконструисан авион на мјесту гд‌је су слетјели Руди Чајавец и Фрањо Клуз

Независне новине

Међувође, мјесто гд‌је се налазио први партизански аеродром. А ту је сад ..

          Autor i fotograf: Zoran M.Kos, urednik

Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.Сва права задржана © 2025 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/

(THE DOG REPUBLIC, 04.01.2026.)