Autorski tekst našeg urednika Zorana M.Kosa koji je objavljen 12.12.25 у na https://vecernjenovosti.ba/ (Вечерње Новости) Kompletan tekst pročitajte …
Гдје је некада стајала награда „Принц ријечи“, освануо је „Дивит“ – турска мастиљара без мастила. Симбол без садржаја, празан предмет умјесто живе традиције. Културна политика која нам је остала најбоље се чита управо у томе: празна, увезена и без капи сопственог мастила написао је Зоран Мирков Кос, новинар и публициста.
„Дивит“ или мастиљара без мастила
Посвета Рајку Крнети, Принцу ријечи
Гдје је некад стајала награда „Принц ријечи“, освануо је „Дивит“* – турска мастиљара без мастила. Најбољи симбол за културну политику која нам је остала: празна, увезена и без капи сопственог мастила.
Одричемо се свога с неком болесном страсти, а пригрљујемо туђе чак и онда када то туђе ни не разумијемо. Тако нам нова књижевна награда носи име „Дивит“ – турска ријеч за мастиљару, предмет који је у нашем културном памћењу остао само као флека и подсјећање на фермане. Још један парадокс на нашој бескрајној листи самозаборава.
Али има нешто још „бизарније“. У Илмихалу (Сарајево, 1974,издање Исламске вјерске заједнице у БиХ)), у уџбенику за вјерску обуку дјеце, под „обавезе родитеља“ пише: „Дати му лијепо исламско име…“(“Roditelj je obavezan prema djetetu: da mu nadjene lijepo islamsko ime, da ga lijepo odgoji, da ga poduči pismenosti, plivanju i vještinama zaštite svoga života i vjere, da ga izdržava imovinom zarađenom na halal način i da ga oženi, odnosno, ako je kćerka, da je uda, kada dođe vrijeme za to.”) Тамо барем знају шта раде и зашто то раде. Имају контекст, циљ, традицију, логику.
А онда, као да није довољно, предлагач те награде буде Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ – исто оно које је у посљедњим деценијама разбијено, раскантано, поништено, сведено на институцију која више личи на печат без дршке него на културни стуб.
Спомињати „Просвјету“ без имена проф. др Војислава Максимовића није само пропуст – то је културни грех. Максимовић је био оно што би институција требало да буде: свијест, мјера, достојанство. Данас је од свега тога остала само празна љуштура и тужна имитација значаја. Не само проф. Максимовића, већ и многе друге – и значајније прије њега – нико и не спомиње. Само себе виде и себе спомињу.
На истом мјесту гдје је угашена награда „Принц ријечи“ – замисао Рајка Крнете, човјека који је ријеч доживљавао као кости и крв, а не као папирни украс – сада ниче „Дивит“. Ништа несимболичније: гдје је био Принц, довели су Порташа**.
Али шлаг долази касније. Међу лауреатима ће, скоро извјесно, бити и један бивши министар – онај исти који је новцем намијењеним борцима финансирао писца који о тим истим борцима пише као о непотребном терету историје.Писца уз чије име иде турска мастиљара. То је већ карикатура: ордени који падају на погрешна прса и аплаузи који се плаћају туђим парама.
Жири? То ће тек бити посебан циркус. Данас се „стручњак“ може купити за мање него што у радњи кошта кафа без кофеина. И онда такав „стручњак“ даје „културни суд“. Суд који пада на друштво као отпадак с туђег стола.
Код нас – свега тога нема. Код нас институције које се заклињу у ћирилицу, традицију, национално биће и културни континуитет – финансирају нешто што с тим нема никакве везе. Напротив: плаћају да би се то биће разводнило.
Као што и умјетничка слобода, па и слобода идеолошке интерпретације, има право да свакога види како хоће: да су нечији (читај:наши) борци „лопови“, а неке друге војске(читај: титини!) „свеци“***; да је братство и јединство спас; да је комунистичка догма узор.Тако пише у једној причи у Најгори дан за умирање издавача СПиКД Просвјета и Агора
Не спорим ничије право на такво виђење, нити спорим опус једног писца и његовог дјела Дивит и рукописи и Капитал је, некоме, капитално дјело.
Али спорим једно: како је могуће да национални ентитет, његове институције, оне на државним јаслама, које се куну у српски језик, ћирилицу, традицију и национални понос – финансирају и подржавају баш ово?
Да је „Дивит“ предложио Оријентални институт или турска амбасада – било би разумљиво. Али кад српске институције почну да турцизују своје награде, то онда више није незнање, то је симптом болести зване братство и Јединстви!(Ј-није грешка).Симптом да су неки одустали од себе много прије него што су то признали.
А највећи апсурд – награда је за најбољу књигу за дјецу. Јер нема бољег начина да обиљежиш дијете за цијели живот него да му прву књигу окитиш „дивитом“. Тако барем каже Илмихал.
Идејни творац „Дивита“ могао би, уз мало труда, добити и орден истог назива – као римокатолкиња којој су га дали постхумно, иако је учествовала у стварању нових „јаничара“. Али ми волимо такве симболе: што апсурдније, то боље.
Како ли је само промакло да му неко шапне, да је покојни Рајко(није из посвете)има и савршен наслов — Род рођени — па да се и име награде и њена традиција уклопе као да их је сама судбина смислила. Али, ето, Бог драги није дао да се таква једноставна мудрост на вријеме чује.Један Рајко је написао Реликвијар , а други Рајко из посвете и његов “Метапринт”, Козарска Дубица, 1994 издао-штампао. Најближа српска реч за реликивијар или боње рећи најприроднији српски израз је:ковчег за мошти или ковчежић са моштима
И гле чуда значи – и мошчаница ( у српском црквеном језику ређе, али постоји).
Могло би се, у духу нашег циркуса, очекивати и молитва: أَعوُذُ بِاللَّهِ مِنَ الشَّيْطَانِ الرَّجِيمِ – Утјечем се Богу од проклетог шејтана.
Остаје горчина. Рајко би ми рекао: „Посвету мени си написао само да заболи јаче.“ И био би у праву. Погодио би у мет(а)у — и у принт.
„Мета принт“ — издавачка кућа Рајка Лукача, најусамљенији свједок да смо једном имали културу која је знала шта ради.
У спомен Рајку Крнети
књижевнику, критичару и издавачу (1948–2025)
Отишао је тихо човјек који је знао много више него што је говорио, а писао увијек само оно што је требало. Рајко Крнета био је ријечју прецизан, мишљу оштар и духом непоколебљив.
Иза себе је оставио књиге које трају – Ненавидници, Фарбари, Кућа од утвара, Хеј, Мамбо – дјела која су по снази стила и аутентичности обиљежила једно вријеме.
Као издавач био је јединствен на овим просторима – храбар, оригиналан и изузетан у редакторском умећу. Под кровом његове издавачке куће Мета принт у Козарској Дубици настали су наслови трајне вриједности, међу којима и репринти Хорватових и Штамбукових Докумената о противнародном раду и злочинима једног дијела католичког клера.
Био је идејни творац Књижевне повеље Манастира Моштаница и награде „Принц ријечи“, једне од најљепших духовно-књижевних иницијатива које је овај крај имао.
Волио је да се представи једноставно и поносно: Рајко Крнета, Моштаница, Република Српска, БиХ.
Књижевна повеља Манастира Моштаница и награда „Принц ријечи“
„Принц ријечи“ је књижевно признање органски везано за духовни простор Манастира Моштаница ***и за културни круг који његује српску ријеч, традицију и писану културу као стуб духовности.
Идејни творац награде био је књижевник Рајко Крнета, који је поставио и духовни и естетски темељ овог признања.
Награда се додјељивала ауторима чије дјело носи чистоту стила, достојанство језика и етичку дубину. Међу добитницима се истичу Момо Капор и Рајко Петров Ного, овјенчани овим признањем као значајни ствараоци савремене српске књижевности.
Иако никада није имала формалан институционални оквир, награда „Принц ријечи“ остала је симбол поштовања према писцу који ријеч доживљава као дар, мјеру и одговорност. Паланачка филозофија(или обрнутим редом!), нажалост, учинила је своје – награда је угашена.
Проф.др В. Максимовић и аутор у Бгд на сајму књига,посљедни сусрет
Појмовник:
*Дивит (арап. dawat, тур. divit) или калемдан (од тур. kalem – оловка, перо и dan – од, у), перница са мастионицом заједно. Преносиви сет за писање, специјална, најчешће метална, издужена кутија с два спојена дијела: једним за мастило (мастионица – арап. hokka) и другим за пера и писаљке (арап. kubur). – према Википедији
**„Порташ“значи – некога ко „чува туђа врата“, односно служи туђим интересима. Према причи једног уваженог професора, који се скоро вратио из Америке, код племена Сијукса та ријеч значикочијаш.
*** И као да то није довољно, нови „симбол културе“ је везан за Кућу цвијећа и Дом војске.Занимљиво, зар не? Награда која би требала да слави ријеч, културу и традицију српског народа, сада уједињује – војску (пропалу), „цвијеће“ које никад не вене и турцизме. (Живио друг Тито!)?
С поштовањем и са сјећањем, Зоран Мирков Кос, овдашњи
Kompletan tekst pročitajte …
