На помолу је нешто као„пузајући синдром“ „жабе која је видела како се коњи поткивају“. Или: како то изгледа када се одговорног културног подухвата прихвате невични и некомпетентни, при том на челу старе и национално легитимисане културно—просветне организације Срба каква је „Просвјета“.Испоставља се да за штету нама не треба нико, довољни смо сами себи.
Вечерње новости пишу ми преносимо
Реис у миру који не мирује
Најава бившег реис-ул-улеме Мустафе Церића о потреби оснивања такозване „Босанске православне цркве“ није верско питање, већ наставак старе, сурове праксе.
Историја нас учи да су на овим просторима промена вере и идентитета увек ишли уз две, „андрићевски забележене“ „алатке“: сепет(за децу…) и колац(за одрасле…) Сепет је односио у јањичаре, а колац је чекао оне који се не дају савити. Из тог мрака турског зулума проистекла је и изрека која је стигла у запис Валтазара Богишића: „…што но ријеч с коца и конопца“. Скупљали су се тако људи, бежећи од вешала или страшног набијања на дрво, а данас се потомцима оних који су живели под тиранијом нуди „нешто ново“ за преверавање, нешто што није ни колац, ни врело, усијано гвожђе, већ специфично, „подмукло“мастило.
Ово је вулгаризовани, а у своме бићу, типично ендехазисјки политички инжењеринг којим се православни простор у Босни и Херцеговини покушава одвојити од свог духовног лежишта — Пећке патријаршије. Фокус није на самом реису, већ на на оним међу нама који ове идеје прихватају, пристајући на стазу историјског самопорицања. Ово је покушај да се у дедовини Растка Немањића, младог принца из Захумља, охлади и избрише духовна ватра вековног пећког пламена.
Мастиљара без мастила
Где је некада стајала награда „Принц речи“, освануо је „Дивит“ – турска мастиљара без мастила.Неподношљиво лако одричемо се свога, готово са необјашњивом страшћу, а прихватамо туђе чак и када га не разумемо.Награда намењена деци од којих би, по културном миљеу и географско – историјском простору, вероватно, припадала онима српског предзнака, име по нечему што је у нашем колективном памћењу остало тек као злопамтећи архаизам који асоцира на свирепог тиранина са пером и писарницомкојима се „оверава“, интабулира свирепи тирански злочин преверавања.
Парадокс самопорицања
Када би се човек позабавио нечим што би се најадеклватније могло назвати „час анатомије“ „кргодвојкашког духа“, открио би се узнемирујући симптом времена нашег. Исти аутор који роман назива „Дивит и рукописи“ – мастиљара без мастила – своју књигу поезије „крсти“ именом „Реликвијар“. У српској традицији, то је кивот(ћивот), светиња, жива ризница. У контексту којем аутор тежи, то је тек музејски експонат, лишен литургијског смисла. Реликвијар без вере и дивит без језика – то је слика интелектуалца без припадности.
Стаза која води на пут без повратка
Неки то раде свесно, неки из елементарне некултуре, а неки из општег незнања, умишљајући како им њихово повремено и спорадично спонзорисање малих песничких „екскурзија“ у провинцију допушта да се „пачају“ у озбиљне и пре свега одговорне културне подухвате. Научили су то од својих посетилаца, „ментора“ роштиљског апетита,оних који су климајући главом у знак одобравања –врхунски подвалили.Узгред, ово је и речник „чаршијске раје“, оне која презире и сопствени завичај извргавајући, руглу у својим литерарним подухватима, и његове ратнике из последњег Одбрамбено—отаџбинског рата и која, у суштини, насојеврстан начин, „утабава стазу“ којом ће ускоро проћи– ваљци.
Завршни запис
Када „наши“ људи прихвате „дивит“ који им нуде сваковрсне улеме, они не преузимају само реч, већ и намеру оних који су некада држали сепет и колац. Мастило којим се данас пишу овакви пројекти служи да „прецрта Пећ“, а да нам заузврат остави празну мастиљару као утеху за добровољни самозаборав.
Исторјиска је истина да су се наши православни патријарси пиптписивали, баш као што се и дан—данас потписују зеленим мастилом.Уосталом, зелена боја у потпуности припада православној историјско—симболичкој традицији.
Свако има право на своју веру, док неки, чак, верују како имају право да – неверују.У овом контексту посматрано, литерарни изданци попут „Дивита“ и „Реликвијара“, сасвим одговорно се могу посматрати као акт неверујећег.У начелу, дозвољена је, до пристојне мере, и одређена количина литерарног безобразлука.Питање за разумне и национално одговорне:До којих граница може да се иде у мондијалистичком, ултралибералном и штеточинском самопорицању?Или да преформулишемо:Заслужује ли средина „историјски жигосана“ као трећа општина или град у Европи по броју пострадалих у Другом светском рату, да њен данашњи огранак „Просвјете“ установљава (или:тек покушава!?!?) награду имена човека који се, у име сопствене, а умишљене литерарне славе, својим делом пречесто одрицао од сопственог порекла?
Написао
Зоран М.Кос
Уредник
Козарска Дубица
Извор:
Вечерње новости
