“ФРАНЦУСКА КРАВАТА” НА УСТАШКИ НАЧИН

Осамнаести септембар, љета господњег 1995-ог. Дан као и сваки други. Љето, кога ове године и није било, на издисају. Дубичким равницама замирисала јесен како то у Поткозарју једино зна. Педесетседмогодишњи Мирко Кос, од оца Милутина, из Челебинаца, није ни слутио шта ће проживјети и преживјети тог дана.Козарска Дубица тог јутра жестоко била нападнута с оне стране Уне. Усташка артиљерија је већ нешто иза девет часова кренула да сије смрт на просторима ове општине. Разорни артиљеријски пројектили падали су на све стране, убијајући недужне становнике. Усташе су овај пут, за разлику од пријашњих напада на подручје ове општине, имале у плану да форсирањем Уне, уласком у Козарску Дубицу, крену ка Кнежици и Приједору и тако наставе са реализацијом операције
назване „Дрина 95”.На вијест о убацивању злогласних Павелићевих слиједбеника на простор дубичке општине, и Мирко Кос је био један од оних који је кренуо да их заустави. Кренуо, али није далеко
догурао. Светозар Рељић и он убрзо су упали у усташку засједу.И ту почиње стравична исповјест овог храброг човјека.Одмах по хватању убацили су нас у чамац и пребацили на другу страну Уне, у Баћин. А онда је било што је било, тихо изговара Мирко, показујући исјечене руке, уши, чело, али и трагове
паљења.Сјекли су нас по рукама, псујући нам српску мајку, говорећи да ће стићи до Дрине. Запалили су неку пластику и држали нам је изнад главе.Потоци ужарене течности слијевали су се на главу, рамена
и леђа Светозара и Мирка, мијешајући се са крвљу која је цурила из безброј посјекотина. Унезвјерена лица усташких бојовника тражила су страх и молитву за милост на лицима храбрих Козарчана. Нису их нашли. А онда су били бијеснији и свирепији. На ред је дошло везивање „француске кравате на усташки начин” (начин везивања гдје свако помјерање руку или ногу стеже омчу око врата, и гдје се везани практично сам удави).Било их је двадесетак, не више. Хтјели су да им одамо гдје су размјештене наше снаге. Сјећам се да сам слагао да су намтопови крај Мљечанице. Мучење је настављено. Памтим да је један од њих с рекао: „Треба српску копилад задавити, немамо шта чекати”. И тад су нам везали те ђавоље „француске кравате”.
Међу бојовјовницима  Туђманове „нове демокрације”, прича Мирко, био је и један Дубичанац, неки Бакић. „Он ме је понудио цигаром и распно се за неке познанике и за очуха, који још живи у Дубици. І видио шта нам раде, побјегао је”.Убрзо по вғању „кравате смрти”, Светозар се задавио. Тада су бојовници тражили лопату да га Мирко закопа, али и себи ископа раку. Нису је нашли. Одлучили су да покојника натоваре у тачке да га Мирко одвезе до Уне.Сад ће те би експресно до Дрине, урлали су. А ми ћемо путем за вама, нашли су  тачке   и идемо ка Уни, видио сам да ме само двојица прате, и са једном пушком. Знао сам да нешто морам покушати. А једино могуће, био је скок у воду. Кад сам се приближио ријеци чујем репетирање пушке. Кад сам дошао до стрмог дијела пута, тачке сам мало затресао, и ја сам одлучио. Гурнувши их у једну страну, скочио сам у другу. Ускочио сам у неки врбљак и одмах зачуо рафал. Ништа. Ћутио сам. Поново рафал, видим не туче у’мене. Ускоро бацише бомбу. Она експлодира, а мени ништа. Полако сам се свлачио, али ме је сваки додир одјеће са исјеченим и испаљеним дјеловима тијела страховито болио. Стезао сам зубе. Ослухнем, не чујем ништа. Кренем полако да пливам. Ускоро се нађем ……. Бојао сам се да ће ме видјети. Била је ноћ, али видјело се.Измучен, али ријешен да успије, Мирко је кренуо узводно. На несрећу, у води се одмах нечим убо’ у ногу. Бол се појачала Али и снага која је тјерала овог Србина да успије.Угледам код ….свјетло, рефлекторима освијетлили воду могао би игле купити.
…
пуцати на мјесто гдје сам сишао у воду. Кренем уз Аду, али ме виде, уђем у воду, али ђавола. Осуше по мени. Зароним. Осјетим да ме један метак погодио. Имао сам још педесет метара, али сам се тада уплашио да нећу препливати. Опипам руком рану и видим – све покидано. Изгледа да су ме погодили два. Скупим последњу снагу и кренем. Морао сам између наших ровова. Веће су ми шансе да ме наши не убију. Кад сам се извлачио, чујем опет неко репетира пушку. Е јеби га, помислим – Срећом, не пуцаше одмах. Проговорим: немојте браћо, и ја сам Србин, Кос Мирко из Челебинаца.
И док се присјећа и прича о тој ноћи, на лицу Мирка Коса видљиви су трагови борбе за живот. Видљива је у његови очима дубока Уна, грчеви који су га у води хватали, ране које су га болеле. Али видљива је и српска одлучност да се не полекне пред усташким „Црним мамбама”, да се преживи, јер…
У води сам највише мислио на унуче. Моје мезимче. Шта би он без свог дједа. Ваљда ми је та мисао давала снагу. И ето жив сам.Преживио је Мирко Кос и усташко мучење, ножеве и ватру, и „француску кравату смрти на усташки начин”, и Уну, и метке. И не боји се.Још један ко ја, и има да дочекам њихову најбољу јединицу.
А до тада, Мирко ће лијечити ране у приједорској болници, памтећи до вијеке вијекова 19-ту септембарску ноћ 1995 гЗоран Б. БАРОШ(„Козарски вјесник“, 29. септембар 1995.)