ВАСИЛИЈЕ КАРАН О ЗБОРНИКУ „Кад прошлост проговори: Козара 80 година касније, 1942–2022“: Књига која из мрака заборављене прошлости путује у висине истине”

Објављен поводом обиљежавања осам деценија од здружене усташко-њемачке офанзиве, овај зборник не представља само историјски запис, већ и отворени позив на неопходан дијалог о узроцима и размјерама поткозарског страдања у Другом свјетском рату. Приређивач Зоран М. Кос зналачки је окупио историчаре и публицисте, стварајући дјело које кроз чињенице путује у сунчане висине истине.

Посебну тежину овом зборнику даје рецензија и критички осврт Василија Карана, познатог српског књижевника, новинара и човјека који је лично преживио ратни пакао Козаре. Аутор на десетине књига посвећених страдању свог завичаја, Каран својим оштрим пером свједочи да се паклена 1942. година, вјешања грађана, покли у Козари и Јасеновцу, као и тајне Шошиног јарка, никада не смију препустити забораву.

У наставку преносимо цјеловит и ексклузиван ауторски текст Василија Карана о овом значајном  дјелу:

БУРНИ ДАНИ НА КОЗАРИ И ПОТКОЗАРЈУ

Дубички новинар и публициста  Зоран М. Кос је својим истраживачким радом успио да дотакне и оне догађаје из Другог свјетског рата који су најчешће, из више разлога, прећуткивани. Епопеја Козаре привлачила је пажњу многих литерарних стваралаца, али, и поред свега тога, нека дешавања нису довољно предочена нашим народима. У свакој политичкој јавности има труња, има пропуста, али и нехата.

Козарчани су се својим борбеним моралом винули до звијезда, али скупо их је коштала њихова борба. Пут до слободе водио их је крвавим стазама. Пут до истине усмјеравао је и приређивач књиге/зборника „КОЗАРА 1942–2022“. Својим истраживачким радом Зоран Кос је зналачки прикупио документа, читао дјела која говоре о епопеји Козаре, изучавао текстове многих аутора, те разговарао са људима који су били учесници и свједоци многих дешавања.

Зоран М. Кос пише новинарским и књижевним језиком. Из његових реченица извире она људска стварност која је била кобна, тешка, неразумна. Његово дјело је један велики, болни пулс; читалац је у обавези да се припреми за овакав ЗБОРНИК.

Хероизам Козарчана настајао је од муке, од потребе да се одбрани народ. Слога је красила козарачке чете, али и поред свега тога, стварани су и проблеми. Прве српске чете именоване су четницима, а затим преименоване у партизане. Србин је пуцао у Србина. Али, било је и других неспоразума. Логор Јасеновац прогутао је седам стотина хиљада Срба, а партизанске формације нису биле далеко од овог великог концентрационог логора. Пажњу читалаца писац Зоран М. Кос скреће и на Шошин јарак. Ко је био Шоша? Шоша је био командант Другог козарског одреда. Човјек рата. Јак, оштар, дисциплинован. У истом јарку ликвидиран је одређени број заробљених усташа и њемачких ратника. Али, живот су губили и други људи због свог „неморалног“ држања. Ко се год имало огријешио о морал народноослободилачке војске, чекао га је Шошин јарак. Када је Козара пала (пад је трајао нешто више од два мјесеца), хрватске усташе су у Козари откриле неколико стотина рањених партизана и све их на лицу мјеста поклале.

Зборник „КОЗАРА 1942–2022“ је наш велики документ, дјело из ког се види једна велика, неразумна стварност, један крах. Зоран М. Кос се својим ентузијазмом, окупљеним ауторима и пером држао доста оне стварности која није довољно именована и тако приказана у једном додатном сјају. Књига је сва срочена од имена људи, села и градова, од битака и логора, од лудила ком се није назирао скори крај.

Књига има своју вриједност за коју није лако дати цијену. Перо у руци приређивача и исповједача/приповједача Зорана М. Коса није се иступило; овај стваралац зна за мјеру свог рада, али стићи на циљ, остварити своју замисао, принудило је овог писца да се истински преда раду који није био лак. Умио је да изучава поткозарску прошлост, да написана дјела чита и између редова, да разговара са свједоцима; успут је трагао за документацијом, оном музејском, али и приватном, и у свему је успио. И увијек се сјећао Шошиног јарка у Козари, јер прича о истом дијелу шуме и дан-данас путује са уста на уста.

Сласт, али и горчину осјетиће сваки онај читалац када исти Зборник узме у руке. И Зоран се сјећа многих стихова које је наш народ од муке испјевао. Козара је јечала од авионских и топовских експлозија, од јаука, али и крикова и пјесме храбрих бораца. Вртешка зла гутала је животе поткозарских људи, а отпор против фашизма није опадао, већ је из дана у дан био све јачи.

Књижевност и уопште писана ријеч је она ријека, она снага која усмјерава човјекову памет; књига је један велики вис са ког сунчана свјетлост обасјава свијет. Није ли и „КОЗАРА 1942–2022“, зборник приређивача Зорана М. Коса, још један додатни фундамент који кроз мрак путује у сунчане висине?

Не каже се узалуд: зрно по зрно – погача; камен по камен – палача; прича по прича – велика књига. Дубичани не могу да забораве ону паклену 1942. годину када су усташе вјешале грађане истог града, када су их клали на градском гробљу, на градском мосту сјекли сјекирама; када су их пљачкали и тако понижавали на многим мјестима. Књига је зов, она је зора и свјетлост, свједок и чувар једне кобне прошлости, коју, ето, од заборава отима и дубички новинар, истраживач и публициста Зоран М. Кос!

У Бањалуци, 17. маја 2026. године
Василије Каран, књижевник

https://vasilijekaran.yolasite.com