Чак и када дан почне кошмаром, а ледена киша покуша да заустави корак ка најмилијима, Господ пошаље реч која лечи и руку која благосиља. Кроз глас оца Воје Билије, кроз сећање на крштено кумство и молитвени помен мојој Јефимији, схватио сам: страх је ништаван пред снагом вере која нас повезује са небеском Србијом и живим Богом.Пише: Зоран М.Кос, уредник Фото: Хаџи Миодрага Миладиновића, фотограф
Понекад дан почне тежином коју само људска душа може да поднесе. Још пре свитања, у четири сата изјутра, из сна ме тргнула језа – „Анатомија људске деструктивности“ у свом најсуровијем облику. Сањао сам експлозију, стварна лица из света опасних момака, мине и нестајање. Пробудио сам се у свету који је, споља, деловао једнако хладно. Киша пада и леди, а пред мојим очима промиче цео живот.
Овог Божића, први пут у тридесет година, снегови и немоћ спречили су ме да одем свом детету, својој Јефимији на гроб. Али данас сам морао. У недељу је тридесетогодишњи помен од њеног страдања. Упркос слабости и тешком кретању, отишао сам. Уредио сам њену вечну кућу, али и своје будуће коначиште, онолико колико су ми лед и киша дозволили. Стојим тако у тишини, киснем, а суза нема. Одавно су пресахле, јаве се само кад им се најмање надам. Данас су остале дубоко у мени.
А онда, Господ почиње да слаже коцкице смисла.
Звони телефон. Зове кум, син мог крштеног кума који ме је на рукама држао далеке 1963. године, у време када су комунисти претили иза сваког ћошка. Та нит вере и кумства, која нас је одржала кроз дуге године, не кида се. Налазимо се у једном локалу, а са њим и човек мог имена, честити Приједорчанин. Док потписујем посвету на књизи коју сам приредио, а коју су добри људи и мој кум одштампали, осећам како се круг доброте шири.
Али највећи дар је тек уследио. Поново звоно телефона. На екрану име – отац Војислав Билија. Свима добро познати отац Војо.
Неко га зна по чувеном ,кивоту Светог Симеона у Саборном храму у Хиландару, неко по лепоти коју је уклесао у кивот Свете Ане, мајке Светог Саве. Они старији га памте по каратеу, неки по стоматологији, а многи по предивном осмеху и умним православним радовима. Ја га памтим по Светом Симеуну кога је уклесао на самом улазу у Хиландар, пред зидинама царске лавре. Тада сам видео његову душу. Познајемо се још од Светог Димитрија 1993. године, а срели смо се лицем у лице три деценије касније у Банском двору, на његовој изложби „Бог и човек“.
„Мир Божји, Христос се роди!“, одјекује глас који греје. „Ваистину се роди!“, одговарам из свег срца.
Разговарамо о здрављу, о интервјуу који договарамо већ пет година. Обећава – доћи ће ускоро у Бања Луку. Каже: „Тада ћемо, кад се очи виде “ Питам га за наше горе, тамо где не може бити горе – за наше сужње у Хагу и Шевенингену. Отац Војо је њихов духовник, парох ротердамски који доноси светлост у тај мрачни затвор.
Питам га за генерала Младића.
„Ментално је добро, али физички слаб. У колицима долази на сваку службу Божју…“, каже ми отац Војо. Ту стављам три тачке. Ред је. Нека се у њима настани молитва.
„Ментално је добро, али физички слаб. У колицима долази на сваку службу Божју…“, каже ми отац Војо. Ту стављам три тачке. Ред је. Нека се у њима настани молитва.
Завршавамо разговор и осећам како кроз жицу долази благослов. Отац Војо благосиља, а ја осећам Бога Живог. Тај благослов је у трену убио сав онај страх, језу и деструктивност са почетка дана. Дао ми је снагу коју нисам имао јутрос у четири сата.
Хвала Ти, оче Војо, што нас подсећаш на то ко смо. Хвала Ти, Господе, што и у најтежем дану пронађеш пут да нас утешиш и оснажиш. Нека је вечан помен мојој Јефимији, а свима нама на здравље и спасење ова радост богоугодног и окрепљујућег разговора на вези између Ротердама-Козарске Дубица.
Напомена уз насловну фотографију
Насловну страну овг записа краси рад Хаџи Миодрага Миладиновића, врхунског фотографа и брата у Христу, који је својим објективом и несебичним даром оплеменио ово дело. На фотографији су овековечени отац Војо Билбија и блаженопочивши светогорски монах Василије.Нека Господ подари монарху Василију Царство Небеско и нека се моли за нас пред престолом Свевишњег. Изражавам дубоку захвалност Хаџи Миодрагу на уступљеној фотографији, која је, уз још неколико његових радова и прегршт других драгоцених прилога, удахнула живот монографији „Ходочашће Тројеручици”, ово дело, настало у коауторству са Ранком Прерадовићем, плод је заједничке љубави према нашој највећој светињи и Заштитници – Тројеручици,Пише: Зоран М.Кос, уредник
Фото: Хаџи Миодрага Миладиновића, врхунскои фотограф
Чак и када дан почне кошмаром, а ледена киша покуша да заустави корак ка најмилијима, Господ пошаље реч која лечи и руку која благосиља. Кроз глас оца Воје Билије, кроз сећање на крштено кумство и молитвени помен мојој Јефимији, схватио сам: страх је ништаван пред снагом вере која нас повезује са небеском Србијом и живим Богом.Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.Сва права задржана © 2025 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/
(THE DOG REPUBLIC, 23.01.2026.)
https://www.the-dog-republic.com/teme/iz-arhive-sjecanja/%d1%85%d0%b8%d0%bb%d0%b0%d0%bd%d0%b4%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%86-%d0%b2%d0%b0%d0%bd-%d1%85%d0%b8%d0%bb%d0%b0%d0%bd%d0%b4%d0%b0%d1%80%d0%b0-%d1%81%d1%82%d0%be%d0%bf%d0%b0%d0%bc%d0%b0-%d1%81%d0%b2%d0%b5/
