Društvo i kultura

ИСТИНА ИЗНАД ПОЛЕМИКЕ: Умјесто новинарских нагађања, нека говоре документи

ЦРВЕНИ КАРТОН ЗА СУЈЕТУ И ЛАЖИ: Чије су „Симине лимене табле“ у Доњој Градини и шта о томе каже др Ефраим Зуроф

ЦРВЕНИ КАРТОН ЗА СУЈЕТУ И ЛАЖИ: Чије су „Симине лимене табле“ у Доњој Градини и шта о томе каже др Ефраим Зуроф
Vrijeme čitanja / Reading Time: 10 min
Портал “THE DOG REPUBLIC” интегрално преноси ексклузивни допринос свјетског ловца на нацисте, др Ефраима Зурофа, из капиталне монографије „Убијени у концентрационом логору Јасеновац 1941–1945.“. У вријеме када појединци покушавају да “ауторство” над “таблама” претворе у коауторство и из дневне сујете дебатују о томе чије су „Симине лимене табле“ које чувају успомену на жртве у Доњој Градини, др Зуроф својим свједочењем даје дефинитиван одговор. Из овог ауторског текста врло је јасно стоје ли др Зуроф и његов народ иза табли – прочитајте и просудите сами. Умјесто кафанских полемика, препуштамо ријеч документу, научној истини и свјетској струци.

Чувар истине о јасеновачким жртвама: Историчар и пуковник у пензији Антун Милетић са капиталном монографијом „Убијени у концентрационом логору Јасеновац 1941–1945.“ чији је суиздавач Зоран М. Кос.

Ауторски текст Зорана М. Коса, недавно објављен у „Вечерњим новостима“ под насловом „Математика срама – 80 година лажи и бјежања од гробова у Доњој Градини“, изазвао је снажне реакције у јавности. Посебну пажњу и полемике привукао је дио у којем аутор указује на деценијско институционално прећуткивање овог стратишта, користећи метафору о „лименим таблама“:

„Умјесто монументалног музеја и дигиталних архива који би свједочили о трагедији — геноцидом над стотинама хиљада убијених у систему КЛЈ, амбијентом Доње Градине данас доминирају ’Симине лимене табле’. Ове скромне oznake, постављене у недостатку системске државне бриге, временоhttps://www.frontal.rs/knjiga-o-jasenovcu-umiru-i-imena/м су се иронично срасле са крошњама и земљом, чинећи језиву симбиозу човјекове импровизације и природе која полако гута трагове. За разлику од Аушвица или Јад Вашема, Доња Градина музеолошки ћути.“

Насловна страна капиталне књиге Антуна Милетића у издању куће „Гамбит“Као

новинар, истраживач и дугогодишњи сарадник пуковника Антуна Милетића, Зоран М. Кос одбија да се упушта у дневне полемике са онима који у трагедији траже личну промоцију. Најбољи, најоштрији и једини вјеродостојан одговор на све нејасноће јесу — историјски извори и чињенице.

Портал THE DOG REPUBLIC стога интегрално преноси ауторски текст и рецензију из капиталне монографије „Убијени у концентрационом логору Јасеновац 1941–1945.“ аутора Антуна Милетића (у издању куће „Гамбит“, чији је Кос суиздавач).

Аутор овог драгоцјеног текста је свјетски признати историчар и ловац на нацисте, др Ефраим Зуроф. Као еминентни представник управо оног народа којем појединци данас покушавају манипулативно приписати коауторство над таблама, др Зуроф у свом осврту јасно, прецизно и без устручавања документује историјску стварност и недвосмислено именује стварног аутора поменутих табли.

Умјесто сујете и политикантства, препуштамо ријеч струци, чињеницама и свјетском ауторитету.

Цитат:

Dr Efraim Zurof

RAZMIŠLJANJA O POSETI JASENOVCU NA OBE STRANE REKE

U istoriji demokratske Hrvatske 27. novembar 2006. trebalo je da predstavlja prekretnicu, jer je toga dana Republika Hrvatska trebalo jasno, nedvosmisleno i u potpunosti da odbaci nasleđe NDH i njenih krvavih ustaških vlastodržaca. Površinski posmatrano, bile su izvršene sve potrebne pripreme uz odgovarajuću pompu, kao što i dolikuje takvoj prilici kojoj prisustvuju predsednik republike, predsednik vlade i visoki rukovodioci. Događaj se odvijao na prostoru jasenovačkog logora, a povodom otvaranja nove istorijske postavke i obrazovnog centra, prvih takve vrste na ovom mestu otkako je Hrvatska postala demokratska.

Zbog toga sam došao da prisustvujem ovom događaju sa velikim očekivanjima i radoznalošću, u nadi da će nova postavka da postane moćno sredstvo u naporima da se hrvatskom društvu pomogne da se na pravi način suoči sa ustaštvom. Pitao sam se da li će organizatori pokušati da izbegnu da ustaštvo prikažu u njegovom pravom obimu? Da li će postavka pokušati da objasni genezu ustaške ideologije i njene užasne posledice? Da li će posetioci, naročito pripadnici mladih generacija, otići sa ovog mesta sa jasnim razumevanjem istorije Drugog svetskog rata u bivšoj Jugoslaviji i genocida koji su u toku toga rata ustaše izvršile nad Srbima i Romima i holokausta nad Jevrejima? Isto tako sam se pitao da li će posetioci da napuste ovo mesto sa punom svešću o krivičnoj odgovornosti ustaša kao pokreta, a posebno o pojedinačnoj odgovornosti njihovih vođa i pristalica, za masovna ubijanja Srba, Jevreja, Cigana i Hrvata-antifašista, zbog kojih je ovaj logor i nazvan „Balkanski Aušvic“.

Voleo bih da sam mogao da kažem da sam napustio ovo mesto ohrabren onim što sam tamo čuo i video toga dana. Međutim, ova postavka je pre svega prikazala nesposobnost organizatora da se suoče sa hrvatskim zločinima počinjenim u toku Drugog svetskog rata. Prvo i prvo, nije prikazana ni jedna jedina fotografija ikojeg od zločinaca nad zločincima koji su komandovali jasenovačkim logorima i delovali u njima. Ni traga od Vjekoslava „Maksa“ Luburića, Ivice Matkovića, Ljube Miloša, Miroslava Filipovića-Majstorovića, Dominika Piciľija ili Dinka Šakića. Sem Ante Pavelića, ostale ustaške vođe nisu ni pomenute, kao da niko nije lično odgovoran za zločine počinjene u ovom logoru. U muzeju u kome se zločinci označavaju samo kao neimenovane ustaše, niko nije optužen, što je najverovatnije poruka koju je organizator i želeo da pošalje. Međutim, ako niko nije odgovoran — onda i sam zločin postaje beznačajan, što znači da iz prikazanog materijala ne može da se izvuče bilo kakva pouka.

Isto tako šokantno je bilo to što nijednom rečju nije pomenuto uspešno suđenje Dinku Šakiću, komandantu jasenovačkog logora, u Zagrebu 1999. godine. Ekstradicija iz Argentine ovog fanatičnog ustaše i njegovo suđenje i presuda u Hrvatskoj predstavljaju najvažniji korak koji je Hrvatska učinila u čitavoj svojoj istoriji borbe protiv fašističke ideologije i nostalgije za tim vremenima. Međutim, ne samo da se to suđenje nigde nеpominje u ovoj istorijskoj postavci, nego tu osudu komandanta Jasenovačkog logora nije pomenuo nijedan od govornika. Izgledalo je kao da se zvanična Hrvatska stidi što je osudila ovog fanatičnog patriotu, čija karijera predstavlja metaforu svih zala koje su počinile ustaše.

Ako svemu ovome dodamo i činjenicu da ova postavka ne pruža bilo kakve podatke o ustaškoj ideologiji, njenom nastanku, razvoju, sprovođenju u delo i njenom uticaju na sve žitelje NDH, kao i odsustvo bilo kakvog istorijskog konteksta (nema ni pomena o Drugom svetskom ratu i o holokaustu), postaje jasno da je ova postavka potpuno promašila svoj glavni zadatak. Kako neupućeni u ovu temu, a pogotovo đaci i studenti, mogu na osnovu ove postavke da shvate događaje koje izložba prikazuje i razloge zbog kojih Jasenovac zaslužuje da ima svoj muzej i obrazovni centar?

Na kraju, ali ne i manje važan podatak koji izaziva revolt, jeste brojka žrtava poimence navedenih u muzeju, koja je, očigledno, drastično umanjena, i gde se ne navode ni njihova vera, ni njihova nacionalost. Ovakav pristup me je podsetio na krajnje uvredljiv predlog Franje Tuđmana da se Jasenovac pretvori u memorijalni centar za sve Hrvate, ustaške žrtve kao i njihove egzekutore. Upravo u Jasenovcu, gde su ljudi ubijani zato što su Srbi, Jevreji ili Cigani, i u kome su bili zatočeni i mnogi Hrvati zbog toga što su bili antifašisti, čime treba da se ponose, ovakva politika je sušta suprotnost od namene ovoga prostora sa čijeg centralnog mesta posetiocu trebalo da bude predata poučna poruka o ovim zbivanjima. Činjenica da je lista žrtava nepotpuna dovodi do čvrstog uverenja da Hrvatska krije istinu o ovim zločinima.

Razočaran i obeshrabren, toga popodneva, po završetku ceremonije, prešao sam na drugu obalu reke Save, u Republiku Srpsku, gde sam posetio drugi deo ovoga logora. Teško je zamisliti nešto toliko različito od onoga što sam video tog istog prepodneva. Za neupućene, na hrvatskoj strani nema ostataka ovoga logora, a sve masovne grobnice se nalaze na drugoj obali Save. Možda to makar delimično objašnjava ogromni raskorak u proceni broja jasenovačkih žrtava na dve obale iste reke. Dok je u jasenovačkom muzeju naveden broj od nešto manje od 70.000 žrtava, u Republici Srpskoj njihov broj se penje na teško mogućih 700.000, što je statistički podatak objavljen u „bivšoj“ Jugoslaviji, koja se, kao i svi komunistički režimi, nije ustezala da manipuliše brojem žrtava u propagandne svrhe.

Notorni primer ovakvih manipulacija predstavljala je brojka od 4.000.000 žrtava umorenih u koncentracionom logoru Aušvic-Birkenau koju je objavio poljski komunistički režim, a koja je kasnije, nakon tranzicije ka demokratskom sistemu, smanjena na nešto više od jednog miliona. Što se tiče jevrejskih žrtava, jasenovački muzej navodi brojku od 10.000, koja je definitivno premala, dok je brojka od 33.000 navedena na drugoj strani reke, očigledno, suviše velika.

Sledeća razlika između delova logora sa jedne i sa druge strane Save, predstavlja odsustvo bilo kakvih građevina u Republici Srpskoj, osim spomenika i spomen-obeležja. Međutim, iako na srpskoj strani postoji želja da se prikaže sav užas tih događaja i da se ukaže na odgovorne za počinjene zločine, spomen-područje danas nije pogodno za izvođenje bilo kakvih ozbiljnijih obrazovnih aktivnosti. Nasuprot tome, sa druge strane reke postoje sve pogodnosti, ali one, nažalost, ne garantuju da će cela istina da se proučava i prenosi.

Документ који отклања сваку сумњу: Детаљ из импресума књиге Антуна Милетића гдје се јасно види свјетски ауторитет др Ефраим Зуроф као рецензент, уз Зорана М. Коса потписаног испред издавача.

U takvim okolnostima, istraživački rad koji je obavio Antun Miletić postaje veoma značajan, jer će jedinoprikazivanje stvarnog, brižljivo i naučno proverenog obima izvršenih zločina, bez ikakvih uvećavanja, ili minimiziranja broja žrtava, omogućiti da se Jasenovac upotrebi u svrhu dobra. U tom smislu ovaj projekat svakako ima svoje šire značenje i ne ograničava se samo na istorijske događaje, nego se grana mnogo šire. Isto tako se nadam da će ovo istraživanje da bude završeno u bliskoj budućnosti i da će njegovi rezultati pomoći da se jasenovačke rane zaleče i da na taj način doprinese unapređenju tolerancije i suživota na Balkanu.

Крај цитата.

Зурофова „Размишљања о посети Јасеновцу на обе стране реке” — страница 31 (прва слика) и страница 32 (друга слика), издање куће „Гамбит” из Јагодине
Povodom 49. godišnjice uspješnog rada i razvoja Univerziteta u Banjoj Luci (UNIBL) počasni doktorat Univerziteta za širenje istine dod‌ijeljen je direktoru Kancelarije Centra „Vizentalˮ u Izraelu i Odjeljenja za Istočnu Evropu dr Efraimu Zurofu.
Појединац испред система
Као што је Симо Брдар својевремено сам “креирао”  лимене табле да спаси Доњу Градину од заборава, тако је и ову кључну књигу (чији је дио Зурофова рецензија) морао да изнесе појединац — приватни издавач Златомир Лазић. Док се државне институције деценијама баве политикантством и великим цифрама, озбиљан научно-истраживачки рад и повезивање са свјетским ауторитетима попут Зурофа спали су на леђа појединаца и независних ентузијаста.
Суштина Зурофове критике обе обале Саве
Када у другом дијелу текста Зуроф пређе на српску страну (Доњу Градину), он огољује управо оно што овдје као главни проблем:
Инфраструктурна пустиња
 Зуроф биљежи да на српској страни нема ничега осим ливаде, улекнућа и спомен-обиљежја (гдје спадају и Симине лимене табле). Он изричито наводи да је простор потпуно непогодан за извођење озбиљних образовних активности.
Комунистичка математика бројева
Он директно повезује цифру од 700.000 жртава са пропагандном матрицом бившег комунистичког режима Југославије (поредећи то са комунистичком манипулацијом у Аушвицу). Тиме Зуроф потврђује да су домаће власти једноставно преузеле Брозову „математику” без улагања у стварни научно-истраживачки рад.
Зашто је рад Антуна Милетића важан?
Зуроф у свом тексту спас види у књигама попут оних које је приредио Антун Милетић, а које је Лазићев Gambit објавио. Једино брижљиво, научно и поменично пописано стање — без умањивања (хрватска страна) и без олаког преузимања старих комунистичких процјена (српска страна) — може да зацијели јасеновачке ране.
Овај сурови увид показује да су и након Броза, са обје стране ријеке Саве, преживјеле исте матрице: на једној страни анонимизација злочинаца и умањивање, а на другој (нашој) страни институционална лијеност, пустош на терену и кријење иза пуких бројки на лименим таблама.
Из овог ауторског текста врло је јасно стоје ли др Зуроф и његов народ иза табли – прочитајте и просудите сами. Умјесто кафанских полемика, препуштамо ријеч документу, научној истини и свјетској струци.
Уредник нашег портала З.М. Кос, чији став у потпуности дијели и цијела редакција, отворено указује на сурову истину: наше политичке елите, баш као и некадашњи Брозов режим, константно су два корака испред званичне струке. Наша српска историјска, музејска, демографска и статистичка наука – укључујући и саме универзитетске катедре – доживјела је потпуни слом на теми јасеновачких страдања. Поразно је и несрећно питање: колико уопште имамо докторских дисертација на тему Јасеновца? Одговор је срамотан. Умјесто системског рада, свједоци смо поплаве квази-научних радова, те спорадичних, парцијалних и усамљених покушаја. Истовремено, свјесно се форсирају хиперпродукција и активности везане искључиво за лик и дјело Дијане Будисављевић, чиме се замагљује суштина.
Зато се на крају поставља јасно питање: Да ли су наш уредник Кос, Антун Милетић и др Ефраим Зуроф у криву, или су сви они у суровој праву када тврде да наше елите заправо не желе истину засновану на именима, архивској грађи и модерној научној инфраструктури? Деценијама им је лакше да владају празном ливадом Доње Градине и политички тргују маглима старих бројки, док сопствени немар, лењост и одсуство визије кукавички скривају иза „Симиних лимених табли” и леђа неколицине усамљених ентузијаста.
Autorska prava ©“THE DOG REPUBLIC”, 2026. Sva prava su zadržana.
ЕКСКЛУЗИВНО: НАЈАВА АУТОРСКОГ ТЕКСТА НАШЕГ УРЕДНИКА О НАЈВЕЋОЈ СРПСКОЈ ТИШИНИ:
 ЧУЈЕМО ЛИ ЗВОНА СА ХРАМА ХРИСТА СПАСА У ДОЊОЈ ГРАДИНИ ИЛИ СУ ГА УСТАШЕ У НДХ-АЗИЈИ ЗАУВЈЕК УГАСИЛЕ?
Златко М. Кос — уредник и независни новинар. Човјек који је своју пензију зарадио сам, сопственим трудом, а не на јаслама државних институција, и који данас једини одбија да ћути пред државним срамом и заборавом у Доњој Градини.

Да ли је монструозна НДХ успјела у својој коначној намјери чак и деценијама након свог слома? Да ли је тишина која данас лебди над масовним гробницама у Доњој Градини доказ да су усташки џелати заувијек угасили глас нашег сећања, или су за ту тишину ипак криве наше савремене политичке елите?

Ускоро на нашем порталу доносимо бескомпромисан ауторски текст који хируршки прецизно спаја болна свједочења свјетских ауторитета попут др Ефраима Зурофа, капиталну архивску грађу Антуна Милетића (коју је изнио јагодински Гамбит) и сурову стварност на терену.

Ко је угасио звона? Титови социјалисти су владали 35 година, а српске власти Доњом Градином управљају још дуже од њих. Зашто Храм Христа Спаса и даље нема зидове на којима би та звона зазвонила, већ годинама остаје само празна макета и изборно обећање?Математика против имена Зашто смо дозволили да нам елите „тргују” Брозовим заокруженим цифрама и сврстају уморене претке у хладне математичке прорачуне и квадрате гробница, док се истовремено кукавички крију иза импровизованих Симиних лимених табли?Двије обале, иста себичност, једне геноцидне а друге страдалне: Док званични Загреб кроз музејски аматеризам на другој обали Саве крије своје злочинце и умањује број жртава, наше вође Градину користе само један дан у години за запаљиве говоре — док преосталих 364 дана највеће српско стратиште остаје пуста ливада.Овај текст неће бити само историјска лекција. Ово је оптужница против наше сопствене институционалне лењости, недостатка визије и бежања од научне истине засноване на именима и презименима жртава.

Читајте ускоро и о МЖГ и Скригину у Мпоскви данас
Анализа која ће узбуркати јавност и поставити питање које сви прећуткују — да ли смо своје претке убили по други пут својим заборавом?
Док Београд шминка уметнике комунистичке тираније, Деца Козаре у Градишки спавају у беди и прашини! Музеј жртава геноцида прави монументалне поставке о Жоржу Скригину, човеку који је својим објективом идеализовао режим који је Јасеновац гурао под тепих. У исто време, у крвавој Поткозарској Градишки, сведочанства о закланој деци Козаре и капиталhttps://www.muzejgenocida.rs/2026/05/22/svecano-otvorena-izlozba-balkanska-hronika-u-objektivu-u-muzeju-pobede-u-moskvi/ни рад Драгоја Лукића сведени су на петоразредну, сиротињску поставку. Болесно до боли! Зато на Мраковици и у Градини звона ћуте — јер би њихов плач прекинуо државни срам и лаж у којој наше елите живе.

Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.

Сва права задржана © 2026 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/