Прича о вретену на простору Поткозарја и Босанске Крајине није само етнографски запис о преслици, већ дубока исповест о времену када је овај једноставни предмет преплитао нити живота, песме, али и тешких животних пресуда.На простору Поткозарја и шире Босанске Крајине, вретено је до средине XX века било саставни део сваког сеоског домаћинства. У селима под Козаром, уз Саву и Уну, готово да није било куће без преслице и вретена, нарочито у зимском периоду када су пољски радови мировали.
Ауторски текст нашег уредника Зорана М.Коса преносимо у целини.
ВРЕТЕНО КАО ЧУВАР МИРА И ОРУЂЕ ОЧАЈА:Последња нит традиције у Поткозарју
Прича о вретену на простору Поткозарја и Босанске Крајине није само етнографски запис о преслици, већ дубока исповијест о времену када је овај једноставни предмет преплитао нити живота, пјесме, али и тешких животних пресуда.
На простору Поткозарја и шире Босанске Крајине, вретено је до средине XX вијека било саставни дио сваког сеоског домаћинства. У селима под Козаром, уз Саву и Уну, готово да није било куће без преслице и вретена, нарочито у зимском периоду када су пољски радови мировали.
The Spinner 1873. ulje na platnu William-Adolphe Bouguereau (1825–1905)
МАТЕРИЈАЛ И ИЗРАДА: ОД ЛЕСКЕ ДО ДРЕНОВИНЕ
У овом крају вретена су најчешће ручно израђивали сами укућани користећи ножеве и једноставне справе. Бирана су чврста дрвета попут леске, јавора, шљиве, а рјеђе дреновине. Док су преслице често биле богато украшене, вретена су остајала сведена, тек понекад са урезима у виду крстића или геометријских мотива – као симболичан дар момка дјевојци.
ОЈКАЧА: ПРОЖИМАЊЕ РАДОСТИ И ЖАЛИ
Специфичност народног пјевања у Поткозарју огледа се у ојкачи (ојкалици). У њеном двостиху прожимају се радост и жалост, баш као и у самом животу крајишког сељака. Момци су пјесмом задиркивали дјевојке, користећи мотив вретена као мјерило љепоте или вриједноће:
„У цурице ноге к’о вретена, не дај, Боже, да ми буде жена.”
Док руке раде, мисли су мирне РИТАМ ПРОШЛОСТИ У ДУБИЧКОЈ РАВНИ: Вретено је деценијама било симбол кућног реда, смирења и вјештине која се преносила „с кољена на кољена“ (Фото: Архив Поткозарја)
Зимска прела била су мјеста договора и заједничких похода преко ријека и села:
„Мој колега, гдје ћемо на прело? – Преко Уне, ’ајмо у Кауре.” „Мој колега, гдје ћемо на прело? – Спремај с òву, ’ајмо у Стригову.” „Мој колега, гдје ћемо на прело? – Чупај колац, ’ајмо у Јеловац.”
Ове пјесме нису биле само забава, већ ритам који је гонио вретено да се брже окреће док „куја лаје са прела”. Ипак, ојкача зна и да зајеца када немаштина закуца на врата:
„Видио сам моје мале мајку:
црна жена продаје вретена.”
ШЕЗДЕСЕТЕ ГОДИНЕ: ПРЕЛОМНИ ТРЕНУТАК ПРОМЈЕНА
Иако је индустријска производња већ владала у неки градовима и варошицама, у селима попут Драксенића и Међеђе, ручно предење се задржало и током шездесетих година. Вретено више није имало пресудан економски значај, али је задржало емотивну вриједност. Домаћице су говориле: „Док руке раде, мисли су мирне“. Од предене нити ткале су се чарапе, прегаче и покривачи, чувајући топлоту породичног огњишта.
Вретено као нијеми свједок „црних“ судбина
МРАЧНА СТРАНА: ВРЕТЕНО КАО ОРУЂЕ ОЧАЈА
Етнографска грађа чува и тешку, мрачну страну ове приче. У условима сиромаштва и одсуства гинеколошке његе, вретено је у сеоским срединама понекад постајало инструмент опасних илегалних прекида трудноће. Ове праксе, које су вршиле жене „са јаким желуцем“ уз накнаду, остављале су трагичне посљедице. Најболнији су стихови који се везују за страдални простор логора, гдје су мајке губиле плод и прије него што би осјетиле радост материнства:
„Јасеновче, одн’јела те вода, ту сам млада остала без плода.”
ВРЕТЕНО КАО ОРУЂЕ ОЧАЈА
Многе дјевојке су након оваквих захвата трајно унесрећене, а неке су те очајничке покушаје платиле и сопственом главом.
СЛУЧАЈ КОЈИ СЕ ПАМТИ: КАЗНА И ЦРНИ ХУМОР
Локално памћење чува случај жене осуђене на затвор због ових радњи, којој није дозвољено чак ни да присуствује сахрани супруга. Из те трагедије проистекла је и црнохуморна анегдота: пошто је покојник за живота волио да „сукне“ (слаже), народ је причао да он „чак и мртав лаже народ“, тако прикривајући одсуство супруге и њену сурову затворску судбину. У том духу крајишког пркоса и „слагања“, преживјели су и стихови о незгодним истинама:
„Мој колега, шта се то догађа, твоја жена моју дјецу рађа.”
ЧУВАРИ КОРЈЕНА
Данас је вретено музејски предмет. Чувамо га не зато што нам треба нит, већ као нијеми споменик женској снази — оној која је кроз пјесму чувала породицу и оној која је сносила терет суровог времена. Шездесете и седамдесете године затвориле су то поглавље, преселивши вретено из домова у колективно памћење.
Autor Peter van der Sluijs
Све ојкаче које користим у раду преузете из „Антологије крајишких ојкача” Ненада Грујичића
Написао: Зоран М. Кос
Ријеч аутора: Између хронике и памћења
Дрвар
Аутор под пуном моралном и кривичном одговорношћу изјављује да није успио препознати свог рођака на архивској фотографији из Дрвара; прво због скромног квалитета снимка, а друго јер је суровост живота била таква да се вјероватно ни сам покојник, ћедо Драгоја, пред крај пута не би сам себе препознао. Аутор није историчар по звању, али се труди да буде вјеран хроничар истине и памћења народа овог краја.
Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.
