Историја се често пише након што утихну пушке. Али постоје документи који настају док су ране још свјеже, док се сабирају погинули, траже нестали и постављају питања на која нико нема лак одговор.Један од таквих докумената јесте „Записник са Окружног савјетовања Окружног комитета КПЈ за Козару“, одржаног 20. и 21. септембра 1942. године, свега неколико седмица након Козарске офанзиве. Овај записник није писан за јавност. Није настао као пропаганда нити као историјски преглед. То је интерни документ у којем учесници без много устезања говоре о пропустима, сукобима, одговорности, судбини рањеника, збјегу народа, командним одлукама и понашању појединих руководилаца.
Повод за објављивање овог документа јесте велика полемика и острашћеност која се подигла у јавности поводом нашег претходног писања о Патрији, пробоју и самој офанзиви. Очигледно је да су многи појединци неупућени и крајње пристрасни. Они олако заборављају темељну истину: званична историја је на овим просторима често била, а и данас је, у служби политике и политичких наука, а не у служби чисте и огољене истине.
Данас вам доносимо нашу детаљну анализу кључних дијелова овог документа. За ширу јавност, али и за све оне који олако тумаче чињенице око офанзиве и пробоја и произвољно доносе закључке (читај: Козара је епопеја, Козара је “догма”!), важно је напоменути да је овај историјски извор потпуно јавно доступан. Сви који су вољни могу га лично прочитати, анализирати и провјерити. Објављен је у књизи „Козара 1942: одабрана свједочанства и документа“ (од стр. 160), у издању Музеја жртава геноцида из Београда (2022). Цјелокупна књига је у линку доступна за преузимање и провјеру на званичној страници:
👉 Музеј жртава геноцида – Козара 1942: одабрана свједочанства и документа
Умјесто наметања коначних закључака, у наставку преносимо нашу анализу најважнијих тема и сукоба мишљења које овај записник отвара. Јер понекад је најважније питање управо оно које историја деценијама није постављала.
Народни устанак, а не само војна акција: Овдје се није борила изолована професионална војска, већ је цио један масив доживио егзодус. Око 6.000 бораца штитило је збјег од скоро 90.000 цивила.
Надљудске жртве
Као што истиче Музеј жртава геноцида, Козара је уткана у колективно памћење управо због коначног страдања, масовних депортација и логора Јасеновац. Тај ниво колективне жртве за слободу и заштиту породица има карактер истинске трагичне епопеје.
Дубоки сукоби у руководству
Записник огољује да водећи људи (Шоша, Милош Шиљеговић и други) нису имали заједнички језик у кључном тренутку. Расправљали су се да ли је народ уопште требало уводити у планину, да ли је евакуацију требало наредити раније и ко је заправо заказао у ланцу командовања.
Трагичне људске слабости
Податак да велики дио народа из збјега није хтио да се пребаци на сигурно јер „није хтио да иде без стоке“ уноси сурову реалистичност која руши глазирани мит о идеолошки свјесној војсци и позадини која непогрешиво прати партијске директиве.
Пут без повратка: Са Козаре у концентрациони логор Јасеновац
Ако се прочита цијели записник, стиче се јасан утисак да учесници нису довели у питање сам отпор на Козари, али су врло оштро преиспитивали начин на који је офанзива вођена. Њихова расправа није била усмјерена на тражење оправдања, већ на утврђивање пропуста како се сличне тешке грешке не би поновиле.
Као главни проблеми савјетовања издвајају се:
-Закасњело доношење одлуке о пробоју,
-Недостатак јединственог командовања,
-Оштра неслагања у самом руководству,
-Недовољна и закаснила брига за рањенике,
-Неразријешено питање збјега цивилног становништва и
Лоша координација војних јединица и позадине.
Излагање Шоше и Милоша: Ко је везао руке команди?
Анализа записника открива дубоке разлике у погледима на стратегију и одговорност за судбину цивила. Најважније је излагање Жарка Зрењанина Шоше, који отворено каже:
„Мишљења сам, кад је народ већ био у Козари, морало се и бранити Козару.“
Ова реченица је битна али није и кључна. Она показује да Шоша прихвата сурову чињеницу, народ се већ налазио у Козари. Он своју линију одбране заснива на ставу да је, у таквим затеченим околностима, једина опција била грчевита одбрана саме планине.
Међутим, још је важније свједочење једног од учесника које огољује недостатак слоге у самом врху руководства:
„Тражио сам од другова Шоше и Милоша да издамо заједничко наређење за пребацивање позадине. Они у том часу нисјесу били расположени за то.“
Ове ријечи потврђују да се на самом савјетовању отворено расправљало о издавању заједничког наређења за евакуацију позадине (читај:збјега!). Ипак, због неодлучности и лоше процјене водећих људи, до спасоносне одлуке у том пресудном тренутку није дошло.
Трагедија позадине: Стока испред живота
Док руководство важе одлуке, на терену се одвијала посебна драма. Извјештаји показују да кривица није била само на команди, већ и на психолошком стању самог народа. У записнику изричито стоји објашњење Милоша Шиљеговића:
„Позадина није хтјела да иде без стоке.“
Овим суровим детаљем Шиљеговић објашњава зашто се велики дио народа није пребацио из обруча када се за то указала прилика. Везаност сељака за имовину и стоку, од које им је зависио голи опстанак, претворила се у смртоносну замку која је успорила и онемогућила масовнији егзодус.
Пропуштена шанса: Да ли је спас немало 100 000 људи отишао у вјетар?
Најтежи и најзначајнији закључак долази у завршном дијелу анализе саме офанзиве. Документ биљежи да је након успјешног уништења једне непријатељске бојне (батаљона) створен брисани простор кроз који се могло пребацити око 20.000 људи – жена, дјеце и рањеника.
Та историјска шанса је неповратно пропуштена. Записник одговорност за овај катастрофалан пропуст директно приписује Штабу Одреда и Окружном комитету. Разлог? Нису координисали рад и нису успјели да обезбиједе јединствено командовање у тренутку када се ломио спас на десетине хиљада живота.
Због свега наведеног, овај записник не нуди једноставан или једностран одговор на питање ко је конкретно наредио формирање збјега. Али он без икакве сумње доказује да су сами партизански руководиоци непосредно након трагедије расправљали о три кључне ствари:
Довођењу народа у Козару и оправданости таквог потеза,
Могућности благовременог пребацивања цивила на сигуран терен(читај:прећивјелим партизанима је издата наредба :Разлаз по Козари!То није било могуће народу, народ-збег је остао усташама на длану!!!),
Директној одговорности руководства што та војна прилика није у већој мјери искоришћена.
Збјег као терет: Маневар војске у смртоносном обручу
Једна од најтежих и најмучнијих расправа на септембарском савјетовању односи се на судбину цивилног становништва које се, заједно са партизанским јединицама, нашло у њемачко-усташком гвозденом обручу.
Из записника недвосмислено произлази да су војни и партијски учесници сматрали како је огроман збјег народа значајно отежао, па чак и паралисао маневарски простор и борбена дејства јединица. Концентрација десетина хиљада уплашених људи на малом простору везала је руке команди, а расправа о томе како је до те концентрације уопште дошло, отвара кључно историјско питање: Да ли је народ у Козару побјегао сам, или је тамо системски доведен?
Мит о самоорганизовању против сурове наредбе
Посебно је занимљива расправа о томе да ли је народ у планину дошао стихијски или је за поједине крајеве постојало директно војно или партијско наређење за евакуацију. У записнику се о томе изричито каже:
„У новском срезу је сам народ избјегао, у дубичком је наређено. Углавном, свијет је најприје сам бјежао, а касније је наређено.“
Ова реченица представља једно од једно од најважнијих свједочанстава читавог документа. Она руши једностране наративе и потврђује историјску чињеницу: барем за дио подкозарског подручја (попут дубичког среза) постојала је организована и званична наредба за повлачење цивилног становништва у дубину планине. Истовремено, записник остаје недоречен и не наводи поименично ко је ту судбоносну наредбу донио.
Више учесника савјетовања отворено је поставило логично, али закасњело питање, да ли је уопште било војнички и стратешки исправно концентрисати десетине хиљада цивила у ограниченом простору Козаре? Поједини говорници су заступали став да је народ требало задржати у селима или организовати другачији вид заштите који не би привукао комплетну силу непријатеља на једно мјесто. Други су пак, бранећи се, указивали на то да у датим околностима, пред надирућим усташким терором, готово да није ни постојало право, безбједно рјешење.
Слом економије опстанка: Стока као залог за будућност
Поред незапамћеног страдања људи, у записнику се као црвена нит провлачи и питање губитка комплетног сточног фонда. За козарског сељака тог времена стока није била пуки капитал. Она је представљала биолошку основу преживљавања и једини гарант да ће породица дочекати сљедећу зиму.
Уништењем, спаљивањем и одузимањем стоке од стране непријатеља, подкозарским селима нису одузета само тренутна материјална добра. Одузета им је и сама могућност брзог економског и демографског опоравка након што офанзива утихне. Зато се на савјетовању судбина народа не посматра одвојено од затирања његове имовине и извора хране. Овај записник јасно свједочи да партизански руководиоци нису анализирали само војнички пораз и губитак територије, већ и комплетне размјере хуманитарне катастрофе која је спржила Козару.
Трагедија рањеника: Најпотресније странице записника
Када се из архивског материјала изолују искључиво искази о судбини рањених бораца, добија се једна од најмрачнијих и најпотреснијих цјелина читавог документа. Расправа о њима подијељена је на неколико кључних, драматичних тачака:
Рањеници као мотив за пробој – Доктор Алфред Ржехак наводи да је на кључном састанку одлука о пробоју донесена по хитном поступку управо због рањеника. У позадини се налазило око 500 тешких рањеника које више није било могуће скривати нити дуже задржавати на истом мјесту.
Катастрофа евакуације – Ржехак свједочи да су рањеници били припремљени за покрет, али да се заказало у организацији. Позадинске јединице и одређени носиоци једноставно нису дошли на зборно мјесто. Након мучног чекања, стигло је сурово и коначно наређење: рањеници се остављају, а војска креће у пробој.
Кривица руководства – Доктор Ржехак не бира ријечи уопштено, већ прстом упире директно у Окружни комитет и Штаб Одреда. Њих сматра историјски и војно одговорним што евакуација рањеника није планирана и организована на вријеме. Његов став је децидан,значајан број ових људи могао је бити спасен.
Случајеви нехуманости – О суровости на терену свједочи Сава Гајић. Он износи тешку личну оптужбу на рачун Владете Радића, наводећи да је овај ударао немоћне рањенике, те додаје да је и сам у општем расулу добио ударац кундаком од сабораца.
Напуштени и гладни – Бране Ковачевић у свом излагању описује трагичан крај рањеног Пане Дошена. Према његовим ријечима, Дошен је остављен без икакве његе, па чак и без хране, иако су се у непосредној близини налазили војни магацини и намирнице. То је узето као крунски доказ потпуног слома бриге о рањенима.
Морални дуг – Више говорника на савјетовању је сложно подвукло да су управо рањеници поднијели највећу жртву ове епопеје и да су заслуживали максималну пажњу. Занимљиво је да критика није усмјенерена на љекаре и санитетско особље, већ искључиво на организациони апарат и командне одлуке политичког и војног руководства.
Закључак: Између војничког пораза и моралне одговорности
Из анализе цјелокупног документа јасно се види да судбина рањеника на овом савјетовању није била споредна, већ једна од централних и најважнијих тема. Партизански руководиоци у септембру 1942. године нису расправљали само о чистом војничком поразу, изгубљеним котама или тактичким грешкама. Они су се суочили са тешким теретом моралне и командне одговорности према онима који су заједничку борбу већ платили сопственом крвљу и тијелом. Управо због тога, ови искази о судбини рањеника остају међу најзначајнијим и најпотреснијим дијеловима овог историјског извора.
Зашто је овај записник битан (читај:прекретница!) за разумијевање Козаре?
Међу стотинама докумената и десеткама хиљада страница исписаних о Козарској офанзиви, заиста је мало оних који су настали непосредно након самих збивања, док су ране још биле потпуно свјеже. Још је мање оних архивских извора у којима сами доносиоци одлука и учесници – без устезања, политичког филтера или страха ,отворено говоре о сопственим пропустима, дубоким неслагањима и директној одговорности.
Управо у тој чињеници лежи незмјерна вриједност „Записника са Окружног савјетовања Окружног комитета КПЈ за Козару“, одржаног 20. и 21. септембра 1942. године. Овај документ представља прворазредан, суров и непатвориван историјски извор.
За разлику од касније козметички уређене мемоарске литературе, свечаних говора, послијератне политичке пропаганде или јубиларних публикација, овај записник није имао задатак да гради несаломиви партијски мит. Напротив, он је настао као хладна, интерна анализа након једног од најтежих страдања и катастрофа на Козари.
Захваљујући њему, данас знамо да су већ тада предмет жестоке расправе биле теме које су касније деценијама прећуткиване:
Организација одбране и закасњело доношење одлуке о пробоју,
Мучна судбина тешких рањеника и њихово остављање у планини,
Увлачење цивилног становништва у збјег и наредбе за евакуацију,
Лош рад Штаба Одреда и дубоки сукоби унутар командног кадра,
Слом дисциплине у појединим јединицама и паника на терену,
Поименична одговорност водећих војних и партијских руководилаца.
Овај архивски материјал недвосмислено доказује да су већ у септембру 1942. године сами партизани постављали она иста тешка и непријатна питања која ће званична југословенска историографија стидљиво отварати тек деценијама касније.
Ипак, овај документ се мора читати са хладном главом и максималном пажњом. Он сам по себи није коначна историјска пресуда, нити једина апсолутна истина. Он је аутентично, драматично свједочанство о томе како су непосредни актери преживјели, видјели и анализирали трагедију Козарске офанзиве. И управо у тој суровој, архивској несвршености лежи његова највећа и трајна вриједност.
Редакција портала
30.6.2026.
Autorska prava © “THE DOG REPUBLIC”, 2026. Sva prava su zadržana.
Autorska prava © “THE DOG REPUBLIC”, 2026. Sva prava su zadržana.
Postavljanje linkova i preuzimanje sadržaja:
Ukoliko održavate veb-sajt, nije vam potrebna dozvola za postavljanje direktnog linka na stranice internet portala “THE DOG REPUBLIC”. Međutim, nije dozvoljeno postavljanje linka na način koji bi pogrešno predstavio izvor ili sadržaj.Obaveze prilikom prenošenja tekstova:
Prilikom preuzimanja i prenošenja naših tekstova, obavezni ste da:
Jasno i vidljivo navedete autentičan izvor i ime autora teksta.
Postavite direktan, funkcionalan link na veb-sajt: https://www.the-dog-republic.com.
Pošaljete povratni link na e-mail adresu: gambitrs@gmail.com.
Ukoliko je grafička, tehnička ili prelomna oprema teksta delo vaše redakcije, u obavezi ste da to na tom mestu jasno i posebno istaknete.
