Путеви без повратка: Челебинчани у ковитлацу Кримског рата и страховладе Омер-паше Латаса-личкoг Србинa крвника свих буна у Турској

Док се већина прича о томе када су њихови преци дошли у Челебинце бави коријенима, ово је прича о онима који су из села одлазили — бјежећи преко Саве у немирним годинама средином XIX вијека. У склопу  истраживања за израду будуће монографије о селу Челебинци, аутор З. М. Кос доноси готово заборављену историјску причу о Челебинчанима и њиховој вези са временом Кримског рата (1853–1856) и Омер-паше Латаса. На основу архивске грађе и записа историчара др Галиба Шљиве, доносимо свједочанство о сеобама, страху, порезима и судбинама људи са ових простора. Историја није само прича о доласцима. Понекад је још важнија прича о одласцима.

Када говоримо о прошлости наших села, најчешће лицитирамо годинама досељавања, тражећи коријене у прашњавим књигама које биљеже када је ко и одакле свио гнијездо под Козаром. Међутим, средином 19. вијека, једна друга, много суровија прича исписала је судбину Челебинаца. То је прича о збјеговима, пустим огњиштема и људима који су спас морали тражити бјежећи из завичаја.

Ови драгоцјени подаци, који се овдје представљају јавности у склопу сопствених темељних истраживања за израду будуће монографије о селу Челебинци, расвјетљавају драматичне године када је свјетска политика дубоко загребла по свакодневици наших мјештана.

Егзодус под притиском империјалне силе

Историјски оквир за овај сеоски егзодус чине ране педесете године 19. вијека, које су Босни донијеле велике друштвене ломове. Како би сломио отпор босанског беглука и централизовао власт, Султан у Сарајево шаље суровог војсковођу Омер-пашу Латаса. Његов задатак био је увођење реда, али за обичну хришћанску рају то је значило само једно – незапамћен фискални и војни притисак.

Свему томе убрзо се придружује Кримски рат (1853–1856). Иако су се велике силе сукобиле на далеком Криму, рачун за тај рат испоручен је сиротињи у Поткозарју кроз огромне ванредне ратне порезе и масовну регрутацију.

Према истраживању др Галиба Шљиве у раду „Дјелимичан попис босанских исељеника у току трајања Кримског рата“, током овог сукоба дошло је до масовног исељавања хришћанског становништва из Босне према аустријској територији — Банији, Славонији и другим пограничним крајевима. Као кључне узроке овог егзодуса, аутор наводи:

Тешке порезе: Поред редовне десетине и „трећине“, сељаци су често давали и половину свеукупног рода.

Злоупотребе закупаца пореза: Корумпирани државни службеници су сиротињи уз силу отимали посљедња зрна жита.

Општу несигурност: Стални страх од насиља, прогони и темељно одузимање оружја од становништва.

Током 1854. и 1855. године стотине породица и појединаца панично су прелазиле Саву и Уну, најчешће преко Костајнице, Петриње и других кордонских мјеста. Према сачуваним аустријским конзуларним списковима, само у неколико мјесеци 1855. године из Босне је избјегло најмање 975 људи. Већина избјеглица била је потпуно сиромашна и са собом је у непознато носила тек најосновније ствари. Шљиво истиче да су ови спискови значајни као историјски и демографски извор, јер свједоче о масовним миграцијама становништва Босне средином XIX вијека.

Судбине сачуване у конзуларним списима

Аустријски конзуларни спискови из тог времена нису само суве бројке, већ прворазредни демографски извор који биљежи конкретна имена, старост и породичне трагедије људи из нашег краја. У тим хладним данима фебруара и марта 1855. године, преко воде бјеже управо мјештани Челебинаца и њихове најближе комшије:

• Породица Јована Ковачевића (бр. породице 29): Челебинчанин Јован (28 година) прелази границу 7. фебруара 1855. године. Са собом преводи супругу Анђелију (26) и двогодишњег синчића Николу у наручју. У овом опасном избјегличком збјегу прати их и Јованов млади шурак, осамнаестогодишњи Стеван Стијак.
• Задруга Данила Мандића (бр. породице 48): Из Челебинаца (у аустријским списима забиљежено као Челебиња) 2. марта 1855. године бјежи велика породична група под вођством тридесетогодишњег Данила Мандића. Данило са собом води младу жену Смиљану (20), малољетне сестре Никодију (11) и Мару (10), али и свог старог оца Тривуна који је у својој 60. години живота морао под старост н пут без повратка. Да би се заштитили на опасном путу, са њима се у збјег удружују и рођаци Евићи – стари Никола Евић (65) и Иво Евић (30).
• Породица 61: Вуковић
  • Радо: старост 40, место рођења Челебинци, датум преласка 7. III 1856, место насељења Костајница (ознака „), број: 1 мушки
  • Марта, жена: старост 25, број: 1 женски
  • Стоја, кћи: старост 4, број: 1 женски
• Породица 56: Цикота
  • Бајо: старост 60, место рођења Бансовац, датум преласка 3. III 1855, место насељења Срем, број: 1 мушки
  • Ружица, жена: старост 30, број: 1 женски
  • Срдан, син: старост 37, број: 1 мушки
  • Васиљ, син: старост 26, број: 1 мушки
  • Ђурђија, кћи: старост 6, број: 1 женски
  • Спасенија, кћи: старост 4, број: 1 женски
  • Дева, кћи: старост 3, број: 1 женски

  Породица 60: Чабановић
  • Милан: старост 40, место рођења Комленац, датум преласка 7. III 1856, место насељења Костајница, број: 1 мушки
  • Марија, жена: старост 40, број: 1 женски
  • Стојан, син: старост 9, број: 1 мушки
  • Јово, син: старост 6, број: 1 мушки
  • Јован, Миланов отац: старост 80, број: 1 мушки
  • Сава, Миланова мајка: старост 80, број: 1 женски
  • Имовина породице: волова 4, крава 3, телади 4, оваца 7

  Породица 62: Билић
  • Илија: старост 26, место рођења Комленац, датум преласка 7. III 1856, број: 1 мушки
  • Миле, Илијин брат: старост 22, број: 1 мушки
  • Ана, Милина жена: старост 21, број: 1 женски

  У истом избјегличком таласу, потпуно исцрпљене, бјеже и комшије из околних мјеста поменуте у овом архивском извору:

• Породица Стевана Марина (бр. породице 30): Из мјеста Марина, 12. фебруара 1855. године, преко прелаза Срем бјежи велика породица тридесетшестогодишњег Стевана Марина. Са њим под старост у непознато креће супруга Жека (33) и чак петоро мале дјеце: синови Миле (9) и Остоја (8), те кћери Макивија (10), Милица (9) и најмлађа Дева која је имала тек 4 године.
• Породица Симе Станића (бр. породице 31): Из Водичева, 17. фебруара 1855. године, преко прелаза Сунц прелази двадесетогодишњи Симо Станић, водећи са собом млађег брата Тривуна (16 година).
• Породица Јована Пешића (бр. породице 32): Из Подбрђана, такође 17. фебруара 1855. године, преко прелаза Срем бјежи тридесетогодишњи Јован Пешић са супругом Јоком (22) и десетогодишњом кћерком Бјелицом.
• Породица Јандинке Стијак (бр. породице 33): Истог дана, 17. фебруара 1855. године, из Петрињаца преко прелаза Срем прелази двадесетдвогодишња Јандинка Стијак са својим братом Савом (20 година).
• Породица Стојана Шиндрака (бр. породице 34): Из завичаја 22. фебруара 1855. године преко Стражбенице бјежи тридесетпетогодишњи Стојан Шиндрак са својим тридесетогодишњим братом Симом.
• Породица Симе Тевића (бр. породице 35): На самом почетку наредног мјесеца, 2. марта 1855. године, из Жуљевице преко Мемишке бјежи двадесетдеветогодишњи Симо Тевић са својом супругом Девом (23 године)

Памћење као штит од заборава

Ова готово заборављена епизода из времена Кримског рата показује како је једно мало поткозарско село, мимо своје воље, постало дио велике свјетске шаховске табле. Ови спискови нас подсјећају да историја Челебинаца није била само хроника мирног сеоског живота, већ и историја тешког преживљавања.

Памтећи оне који су у страху и немаштини отишли преко Саве и Уне, ми заправо чувамо истину о цијени коју је наш човјек платио кроз вијекове да бисмо ми данас били овдје.

ИЗВОР: Подаци и цитати кориштени у овом прилогу преузети су из научног рада: Galib Šljivo, „Djelimičan popis bosanskih iseljenika u toku trajanja Krimskog rata“, у склопу сопствених истраживања аутора З. М. Коса за потребе израде будуће монографије о селу Челебинци.

АУТОР: Зоран М. Кос