Ljubav nije uvek u vernosti koja traje, već u neizbrisivom tragu koji ostane u pogledu onog drugog, decenijama nakon što postane samo ‘bivši’. Ponekad se dvoje ljudi raziđu ne zato što se nisu voleli, već zato što su bili previše slični da bi se ikada mogli ukrotiti.
Piše i fotografiše: Zoran M.Kos, urednik
Prolazim pored kuće koja je ne tako davno nikla, odevena u starinski stil da zavara vreme, a oči mi, uprkos svemu, vide onu staru. Onu koja je decenijama tu samovala pre ove nove. Na tom istom parčetu zemlje nekada su živele njih dve – jedna baka i njena unuka. Retko pišem o ljubavi, barem ne o onoj koju svet naziva „običnom“ i „pravom“, šta god to kome značilo. Skoro nikada ne otvaram te fioke, a zapravo u svemu što dotaknem vidim samo nju. Red je da konačno prekinem taj zavet ćutanja. Jer voleo sam i ja, a ruku na srce, i poneka je volela mene.
Ta unuka, devojka večito nasmejana i okretna, nosila je u sebi energiju koja te prosto usisa pod svoje okrilje. Pored te opipljive lepote i dobrodušnosti, nosi i ime koje je zvučalo kao savršena melodija njenog bića. Bila je to moja ljubav iz mladih dana. Voleli smo se onoliko silno koliko je mladost dozvoljavala, dok je svet oko nas treperio, mirisao na bezbrižnost i one dugačke, neomeđene snove.
Koračali smo neko vreme tim zajedničkim putevima, a onda se razišli. Najverovatnije zato što smo bili suviše slični, kao dva ogledala koja jedno u drugom vide istu nemirnu prirodu. Oboje smo slobodu pretpostavljali kavezu; rekli bi ljudi – bili smo „zaljubljive prirode“. Naši kasniji životi, poput mastila na hartiji, to su samo potvrdili. Danas oboje brojimo niz onih „bivših“, baš kao što smo i nas dvoje jedno drugom samo bledi trag u prošlosti. Iza nas su brakovi koji su se urušili pod sopstvenom težinom. Vernost nam, ako ćemo pravo, nikada nije bila jača strana.
Sećam se, obožavala je onog narodnog pevača bez čuperkom, onog što nosi isto ime kao komšija pjevača iz Prijedora sa čuperkom. Kad god bi njegov glas odjeknuo sa ekrana ili tranzistora, moja bivša supruga bi, poput strele, ispalila: „Evo onog što ga ona tvoja voli!“ Zanimljiv je taj paradoks sudbine – moja supruga, dete rokenrola koje nije baš podnosilo narodni melos, mogla je da istrpi samo Snežanu Đurišić, ali je nepogrešivo pamtila pesme ljubavi moje mladosti.
Ipak, u sećanju najduže tinjaju te vesele oči moje lepotice i osmeh koji joj je bio jedini verni pratilac. Sećam se i „Tine i Marine“. Ta Marina je dobila ime po našoj zajedničkoj prijateljici, Marini Pekić. Možda nas je baš ona nekada davno i spojila. Kako god bilo, hvala joj. Bilo je to zlatno vreme, a uspomene su ostale toliko dragocene da nemam dovoljno dara da ih verno oslikam rečima.
Ona danas veruje da sa moje strane nije bilo onih pravih, dubokih emocija. Tu se vara. Da smo varali jedno drugo – jesmo. Da smo se u životnim procenama prevarili – i to je istina. Ali da smo se voleli – jesmo, i to je jedino što na kraju ostaje u nevidljivim temeljima one stare kuće koje više nema.
Ljubav nije uvek u vernosti koja traje, već u neizbrisivom tragu koji ostane u pogledu onog drugog, decenijama nakon što postane samo ‘bivši’. Ponekad se dvoje ljudi raziđu ne zato što se nisu voleli, već zato što su bili previše slični da bi se ikada mogli ukrotiti.
Često sam je zvao SamantaPo legendarnoj Samanti Foks i moja bivša devojke, i Samanta imale su tu specifičnu energiju i izgled koji ih povezuje.
Samanta: Jedna ikona, jedna energijaU svetu pop kulture, ime Samanta Foks decenijama je bilo sinonim za harizmu koja prkosi visini. Niža rastom, Samanta je osamdesetih godina postala planetarni vulkan energije, dokazujući da prava snaga ne dolazi iz krupne građe, već iz nezaustavljivog duha. Njena plava kosa, svetle oči i osmeh koji je spajao devojačku nevinost sa rokenrol drskošću, učinili su je bezvremenskom ikonom koja i danas, u 2026. godini, zrači istim sjajem.
Napomena: Ovo djelo je fikcija i svaka sličnost sa stvarnim događajima ili ličnostima je u potpunosti slučajna.
Ova rečenica postoji samo zato što su se producenti 1933. godine smrtno prepali Rasputinove porodice, pa smo je zadržali do danas kako nas duhovi (ili advokati) ne bi proganjali na sudu.
By Zoran M.Kos
Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.Сва права задржана © 2025 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/
(THE DOG REPUBLIC, 14.01.2026.)
