Мирко (Милутина) Кос, стар 57 година, електричар по занимању, из села Челебинци, највећи дио радног вијека провео је радећи по свијету, а најдуже је радио по терену. У Хрватској фашистичка и националистичка хистерија натјерала га је да напусти многе друге Србе те просторе и врати се у своју матичну општину Козарску Дубицу.
Случај и стицај несрећних околности учинили су да Мирко буде један од оних наших људи који је у овом рату доживио пакао из непосредне близине, постао свједок злочина и осјетио бестијалност и безобзирност усташтва, њихове крвожедне методе и злодјела.
Пише: Миро Батос (Билтен: Информативни лист 11. пешадијске бригаде Козарска Дубица, бр. 16, децембар 1995. Козарска Дубица: 11. пешадијска бригада.)
БОРЦИ ГОВОРЕ
СВЈЕДОЧЕЊА ПОТРЕСНА
Мирко (Милутина) Кос, стар 57 година, електричар по занимању, из села Челебинци, највећи дио радног вијека провео је радећи по свијету, а најдуже је радио по терену. У Хрватској фашистичка и националистичка хистерија натјерала га је да напусти многе друге Србе те просторе и врати се у своју матичну општину Козарску Дубицу.
Случај и стицај несрећних околности учинили су да Мирко буде један од оних наших људи који је у овом рату доживио пакао из непосредне близине, постао свједок злочина и осјетио бестијалност и безобзирност усташтва, њихове крвожедне методе и злодјела. Из усташких канџи извукао се захваљујући личној сналажљивости, снажној вољи и вјери која прати одлучне и храбре. Његова прича представља истинско свједочанство о помраченом и пометеном стању усташтва које примјењује најстрашније методе мучења и убијања, а против кога ћемо се морати још дуго борити.
Догађај који желимо испричати десио се 18. септембра ове године, када је по наређењу усташког поглавника, уз употребу хрватске војске извршен покољ српских цивила у селима уз ријеку Уну, заузимање ових територија и покушај прогона овог становништва са његових вјековних огњишта. Мирко Кос се тога дана нашао као припадник јединице наше 11. бригаде, на положају уз ријеку Уну код села Суваја на самој обали ријеке Уне. Његову исповијест преносимо у њеном изворном облику онако како ју је сам Мирко доживио:
„Усташка артиљеријска канонада почела је око 11 сати. У почетку је више била усмјерена према граду. Са својим друговима из рова примијетио сам да се нешто дешава на супротној страни, преко Уне. Чули смо јасан звук мотора. Због јаке борбе и пуцњаве није се јасно могло разабрати о чему се ради и нису се могли пратити покрети непријатеља. Како је вријеме одмицало и канонада се појачавала, примијетио сам да се нешто дешава. Неки наши борци напуштали су своје положаје и упућивали се са прве линије. Тада је до нас дошао наш командир вода Здравко Зец и донио једну минобацачку. Потом смо возом кренули ка једном складишту, деблокирали линију. Већ тад сам осјетио да се нешто на линији догађа и да су наши положаји можда пробијени. Ту сумњу ускоро је потврдио и један наш борац, Марин из Суваје, који је такође узнемирен стигао до нас и рекао да су усташе пробиле и да су прешле на нашу страну.
У међувремену смо били опкољени. Брзо смо се организовали и кренули смо преко кукуруза уз ријеку, морали смо да се повучемо. Наилазили смо на неке наше борце који су напуштали своје положаје. У једном тренутку смо се нашли у окружењу. Ту сам пао у руке усташа. Све ми је пало. Обузела ме је слабост. Одмах су почели да ме ударају, везали су ми руке и ноге, извлачили су ме по земљи. Све је то трајало кратко. Одведен сам до једне куће гдје су ме поново тукли. Тада сам чуо да ће ме убити или заклати.
Одведен сам у неку гаражу гдје су већ били заробљени цивили. Удари су се смјењивали. Палицама, ногама, рукама. Говорили су да смо ми Срби криви за све. У једном тренутку довели су и мог друга Светка. Везао сам га погледом. Убрзо су га извели. Чуо сам врисак. Мислио сам да је крај.
Након тога су ме поново извели. Рекли су да ће ме убити. Један од њих је рекао да ме воде преко ријеке. Помислио сам — готово је. Међутим, у једном тренутку, док су ме водили, настала је гужва. Искористио сам тренутак и побјегао. Скочио сам у жбуње и наставио да бјежим. Чуо сам пуцње за мном. Нисам стајао. Трчао сам док нисам пао од исцрпљености. Тако сам се спасио.“
Када су нам понудили цигарету знао сам да је дошло крају у једном тренутку. Све то, сваки покрет, сваки звук, нагло постају спорнији и као да у том тренутку сам видио. Када су схватили да се Светко зазно, да је уплашен, решили су да га убију и морали су другога да убаце у воду. Прича тога је крвопролића надом пролазила са жртвама да Светка избаце из воде. Одмах су кренули потапати га док буде мртав након што му се прикључио покушају посматрања покоља. Потапају га, али он успије да се ослободи. Због истрошености, предао ми је пушку. Због близине реке, знали смо да нам је тешко да се спасимо.
Почели су нас претходно одвајати, утврђивали смо Светкову жељу и трагали за њим да тај групу упркос батина. Пратили смо га док није остао сам са једном ножем у руци. Везао сам траке цветом, они су ми покрили уста и очи. Чим сам осјетио сокак који води до ње, знао сам да је излаз близу и да треба стрпљења. Знао сам у том тренутку да ако погинем тако, до воде да не ову са пушком пускати и у мене, да ће ме убити и заједно са покојним Светком бацити у воду.
Схватио сам моменат да ми се обручио пријекор, пустио сам траку, како другу онога са пушком, тако да је пао, а ја сам потрчао према води. Бацивши се у воду, тренутак сам се са пушком и поново рафал према мени. Био је мрак и магла, тако да нису могли прецизно гађати да ме не ране, нити погоде у ногу. Доказао сам да је јаче грање и пружило ми је заштиту.
Требало је времена, дуго сам да останем без свјести и да изађем из воде. Рана од метка била је запаљена. Сутрадан сам уз помоћ једног чобанина изашао. Одавде су кренули дуги дани лутања, не могавши пронаћи пут. Осјетио сам да ћу умирати. Одлучио сам да наставим да тражим помоћ. Имао сам у том тренутку осјећај да сам више био мртав него жив. Након неколико дана сусретао сам људе, неке сам се бојао, друге сам молио за помоћ. Због болова у глави, имао сам утисак да ми се лобања распада. Због болова сам губио свијест.
Ране које су ми направиле пластичне кесе, биле су стрпане у главу, рукама су ме вукли са лица. Мислио сам да сам се ту и тада утопио. Зато сам у том тренутку мислио да је крај. Пливао сам полако, знајући како да се крећем да не бих стварао буку. Када сам се удаљио од обале, погледао сам у правцу оног сокак којим смо дошли. Нисам могао процјенити. Наставио сам да пливам и даље сам се држао обале. Ухватио сам се за неку грађу, чувајући се да ме не виде и да ме не ухвате.
сам у воду кренуо на нашу страну. Тада се чула пуцњава из митраљеза која је долазила са наше стране. То је за мене значило велико охрабрење пошто сам се надао да усташе можда нису на нашој страни. Повукао сам се назад на Аду, притарио сам се, боловало од рана све је више попуштало али сам одлучио да издржим ту сачекам зору. Када су се чули први петлови кренуо сам мало више уз Аду са намјером да изађем што више изнад хотела јер сам се плашио да су тамо можда усташе. Ушао сам у воду и кренуо према нашој страни. У том тренутку чуо се пуцањ са мјеста одакле сам побјегао. Кренуо сам даље да пливам и тада су ме примјетили и почели пуцати на мене. Често сам морао заронити у воду како би се мало заклонио.
Помислио сам да се враћам али радознали су резали близу мене. Тада су ме погодили у лијево раме и метак ми је прошао поред саме кичме. Наставио сам даље и успио сам се докопати наше обале. Успузао сам се некако уз насип и пролитио сам дрхтају са упереним пушакама. Јавно сам се рекао: „немојте пуцати браћо Срби, ја сам Србин Кос Мирко“. Брзо су реаговали, одјенули су ме, загрлили ме, ставили у ауто и пребацили ме у нашу војну амбуланту. Ту су ми наши љекари пружили прву помоћ а касније су ме пребацили у Бању „Мљечаницу“. Ево лијечење и опоравак трају више од два мјесеца, нешто је боље него када сам дошао овамо али остале су значајне посљедице. Лијечим се и даље и вјерујем да ће на крају ипак све бити добро. И данас, нарочито ноћу, имам ноћне море, тешко ми је када останем сам. Преживљени призори често ми се у мислима враћају тако да су остале посљедице, односно трауме које ћу вјероватно још дуго са собом носити и које се тако лако нећу моћи ослободити. Ипак, срећан да сам све то преживио, да сам успио побјећи и сачувати живу главу улијева ми оптимизам и вољу за животом. Такође, мислим да ми је у свему овоме помогло моје животно искуство и моје убјеђење да се усташама никада не смије вјеровати, да им се мора супротставити а мој случај говори да посљедње треба побједити било какав ризик да се постане њихов талац. Зато желим ову своју причу на неки начин завршити поруком свим Србима и осталима да не дозволе себи да падну у усташке руке а ако се то ипак деси, не треба се предавати него на сваки начин борити како би се живот сачувао.“ – завршио је своју исповијест човјек који се нашао очи у очи са смрћу, а ипак успио преживјети и свима нама на тај начин омогућити да сазнамо још једну истину о српским страдањима у овом рату.
Помислио сам да се враћам али радознали су резали близу мене. Тада су ме погодили у лијево раме и метак ми је прошао поред саме кичме. Наставио сам даље и успио сам се докопати наше обале. Успузао сам се некако уз насип и пролитио сам дрхтају са упереним пушакама. Јавно сам се рекао: „немојте пуцати браћо Срби, ја сам Србин Кос Мирко“. Брзо су реаговали, одјенули су ме, загрлили ме, ставили у ауто и пребацили ме у нашу војну амбуланту. Ту су ми наши љекари пружили прву помоћ а касније су ме пребацили у Бању „Мљечаницу“. Ево лијечење и опоравак трају више од два мјесеца, нешто је боље него када сам дошао овамо али остале су значајне посљедице. Лијечим се и даље и вјерујем да ће на крају ипак све бити добро. И данас, нарочито ноћу, имам ноћне море, тешко ми је када останем сам. Преживљени призори често ми се у мислима враћају тако да су остале посљедице, односно трауме које ћу вјероватно још дуго са собом носити и које се тако лако нећу моћи ослободити. Ипак, срећан да сам све то преживио, да сам успио побјећи и сачувати живу главу улијева ми оптимизам и вољу за животом. Такође, мислим да ми је у свему овоме помогло моје животно искуство и моје убјеђење да се усташама никада не смије вјеровати, да им се мора супротставити а мој случај говори да посљедње треба побједити било какав ризик да се постане њихов талац. Зато желим ову своју причу на неки начин завршити поруком свим Србима и осталима да не дозволе себи да падну у усташке руке а ако се то ипак деси, не треба се предавати него на сваки начин борити како би се живот сачувао.“ – завршио је своју исповијест човјек који се нашао очи у очи са смрћу, а ипак успио преживјети и свима нама на тај начин омогућити да сазнамо још једну истину о српским страдањима у овом рату.Миро Батос
(Билтен: Информативни лист 11. пешадијске бригаде Козарска Дубица, бр. 16, децембар 1995. Козарска Дубица: 11. пешадијска бригада.)
Мирко Кос (син Милутина) из Челебинаца: Становник села Челебинци код Козарске Дубице, који је према сведочењима преживео усташки терор током Другог светског рата. Његово име се помиње у контексту страдања српског становништва под називом “Француска кравата” на усташки начин. Такође, име Мирко Кос се појављује у списковима жртава и деце Козаре.
Informacije o Operaciji Una ’95 potvrđuju da se radilo o tragičnoj i neuspjeloj operaciji Hrvatske vojske (HV) koja je započela 18. rujna 1995.. Pripadnici HV-a prešli su rijeku Unu kod Bosanske Dubice (Kozarske Dubice) i Bosanskog Novog, ali su naišli na snažan otpor srpskih snaga.
Ključni detalji operacije:
- Cilj: Operacija je imala za cilj zauzimanje teritorija s druge strane Une, ali je naišla na žestok otpor, što je dovelo do prekida već sljedećeg dana, 19. септембра.
- Gubici: HV je pretrpjela značajne gubitke, s više od 40 poginulih i nestalih vojnika te preko 100 ranjenih.
- Kontekst svjedočenja: Svjedočenje Mirka Kosa, koje spominje ubojstva civila i mučenja, podudara se s izvjештајима da su pripadnici HV-a, uključujući jedinicu “Crne mambe”, ubijali zatečene srpske civile na pravcu napredovanj
Sudski procesi
Operacijom Una ’95 su vođeni, ali su rezultati bili složeni i kontroverzni. Za razliku od nekih drugih operacija (kao što je “Oluja”, za koju su generali Gotovina i Markač prvo osuđeni, pa potom oslobođeni na žalbenom sudu), za “Operaciju Una” nije bilo visokorangiranih, pravosnasžnih presuda za ratne zločine u međunarodnim sudovima. General Vinko Vrbanc je bio kažnjen zbog neuspeha operacije i kršenja lanca komande unutar HV-a, ali ne za ratne zločine.
Operacija Una se odvijala na području reke Une, na granici između Hrvatske (leva obala, deo nekadašnje RSK) i Republike Srpske (desna obala, kod Bosanske Dubice/Kozarske Dubice i Bosanskog Novog). Istaći moramo i trebamo da su pripadnici HV-a, posebno jedinica “Crne mambe”, ubijali zatečene srpske civile na pravcu napredovanja.
Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.Сва права задржана © 2025 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/
(THE DOG REPUBLIC, 30.01.2026.)
