Пишем вам поводом текста професора у пензији Предислава Даничића „Да ли су четници учествовали у нападу на Козару“, објављеног у вашем листу, али и поводом некоректних и приземних реакција које је овај чланак изазвао на друштвеним мрежама. Као човек из тог краја, родом из Козарске Дубице, пажљиво и са великом одговорношћу пратим како се наше завичајне трагедије тумаче у јавности. Осећам моралну и професионалну дужност да подржим научно утемељен став професора Даничића, али и да најоштрије критикујем површне, емотивне и личне нападе којима је изложен у јавном простору, пре свега од стране појединаца попут С.В.
Он и њему слични коментатори на друштвеним мрежама олако и без икакве одговорности користе израз „Козарска епопеја“. Сама та реч у себи носи призвук романтизације, јунаштва и песме, готово као да се тамо играло козарачко коло, па се чак и за сам крвави пир користи срамна формулација да се офанзива тамо „одиграла“. На Козари се 1942. године није играло коло, нити се офанзива одигравала као некаква позоришна представа. На Козари се десио стравичан крвави пир, кланица и систематски, плански организован геноцид над српским цивилима. Сводити ову огромну породичну и народну несрећу на испразан романтичарски појам „епопеје“ представља опасну језичку манипулацију која суштински ублажава стварни ужас који је наш народ преживео.
Ови дежурни критичари се наводно баве питањем народног збега, али при томе потпуно затварају очи пред суровом војном реалношћу коју сви неоспорни историјски извори потврђују. Огромна маса од преко 70.000 ненаоружаних цивила, стараца, жена и деце, повучена је дубоко у козарску шуму. На том месту се отвара болно војно-тактичко питање које логика сама по себи намеће: Да ли је тај несрећни народ у збегу реално био заштићен на том простору, или је, наизглед свесно, послужио као живи штит оружаним партизанским јединицама?
Историјске чињенице су ту потпуно неумољиве: војне партизанске јединице су покушале да изведу пробој и већином су се повукле из обруча, док је голоруки народ остављен на милост и немилост најкрволочнијем могућем непријатељу. Штавише, на Козари су остављени и непокретни рањеници. Команда Козарског одреда доноси сурову одлуку да се партизански борци раштркају и разбеже по планини у мањим групама, јер су тактички имали шансу за спас. Несрећни народ и огромни збег то физички нису могли да учине. Збег на Козари је био реалан, незамислив ужас, али ужас који је директно произашао као резултат туђих погубних војних и политичких одлука.
Уместо да на ове сурове чињенице одговоре аргументима, изнесу јаке противдоказе и веродостојне архивске изворе, коментатори на друштвеним мрежама радије прибегавају личним дисквалификацијама и вређању професора Даничића. Презиме Даничић није власништво ниједне идеологије, а овакво „пребројавање крвних зрнаца“ и породичног стабла само показује мањак стварних чињеница код оних који професора нападају.
Да су ови критичари заиста хтели аргументовано да пише о овој трагедији, бавили би се суштинским стварима које дефинишу овај сукоб. Одлука и повод за ову велику офанзиву донети су далеко од Босне, на војној конференцији у Солуну под немачком командом, а главни циљ био је осигурање рудника гвожђа у Љубији и стратешке пруге Загреб–Београд . Сами Немци ту акцију у својим војним књигама нису звали никаквим романтичним именима, већ сурово и прецизно: Операција „Западна Босна“ (Operation West-Bosnien). Ова масивна офанзива сила Осовине, у историографији познатија као Битка на Козари, трајала је од 5. јуна до 17. јула 1942. године на планини Козари и у њеном подножју, обухватајући данашње територије општина Козарска Дубица, Приједор, Нови Град и Градишка . Непосредни повод за покретање ове казнене експедиције било је управо претходно заузимање Приједора и рудника Љубије од стране партизанских снага под командом Косте Нађа.
И на крају, када се већ пребројавају породичне линије на друштвеним мрежама, изнећу и један лични, породични податак. Мој деда по мајци, Јовица, заробљен је на Козари као партизан управо у току ове немачко-усташке офанзиве, након чега је депортован у логор на Старом Сајмишту у Земуну, где је дословно скапао од глади. За то време, породица поменутог ФБ коментатора (протиног унука) била је, хвала Богу, на сигурном, далеко изван козарског обруча – у Београду код генерала Милана Недића, па није претрпела ни муку ни трагичне губитке Поткозарја. Као свештениковог унука којег је Недић примио у скуте, крајње је неукусно да он данас из лагоде главног града држи патетична предавања нама чије су породице затрте на Козари и Сајмишту. И за разлику од протиног унука, мој рођак Драгоја Драгутин Кос био је лични пратилац Јосипа Броза Тита, од Дрвара па све до гроба. И шта с тим? Хоћемо ли тиме мерити историјску истину?По то логици ја би требао бити “елитни”титоиста?
Најлакше је некога јавно дисквалификовати на основу презимена и писати патетичне објаве по друштвеним мрежама. Прогрес ка правој истини и преко потребном народном јединству остварује се само хладне главе, суочавањем са суровим војним чињеницама, а не идеолошким кавгама које само продубљују наше историјске поделе и воде нас у пропаст. За све оне који заиста желе да гледају у документа, а не у Фејсбук статусе, топло препоручујем капитално издање Музеја жртава геноцида: „Козара 1942: одабрана сведочанства и документа“.
НАПОМЕНА АУТОРА: Сви ликови, презимена, породичне историје и ставови изнети у овој полемици су, нажалост, сурова стварност, а не ауторска фикција. Свако затирање архивске истине зарад личних и породичних рехабилитација представља поновни злочин над козарским жртвама.
Зоран М. Кос, сарадник историчара пуковника Антуна МилетићаКозарска Дубица
ПРИЛОГ 1: Изворни препис текста проф. Даничића из листа „Политика“
Да ли су четници учествовали у нападу на Козару
У рубрици „Међу нама“ 7. маја аутор текста „ЈВуО и полуистине о партизанској борби“ Љ. Кораћ покушао је да одговори на мој текст објављен 27. фебруара у вашем листу. Пошто немам намеру да одговарам на сва питања аутора, јер сам својевремено у својим дописима све подробно објаснио и документовао, базираћу се само на делу текста у којем Љ. Кораћ пише: „Зашто партизани после пораза на Козари, где је погинуло око 3.000 партизана, нису ослободили Јасеновац? Боље да се запита где су били четници, Дражине војводе, Дреновчић, Ратко Радић и Марчетић са својим снагама, који су учествовали у опкољавању народа на Козари. Зашто четници нису ослободили Јасеновац, кад су већ били у близини?“
Проучавајући четничку, партизанску и немачку документацију, пронашао сам и веома обимне податке о ратним догађањима у западној Босни, Лици, Крајини, Кордуну, па и о Козари. Истина је да је на тим просторима прво букнуо бунт српског народа против усташког терора, и формиране су мале сеоске страже да штите своја села од упада усташа, па су се тек касније том покрету прикључили комунисти и краљеви официри и ставили се на чело тих самоорганизованих мештана. У почетку сви су као обележје носили кокарде и наступали заједно у борби против усташа.
Касније, под комунистичком пропагандом, почињу да се формирају чисто партизанске јединице. Још у јануару 1942. партизанима на Козари стиже директива да уместо кокарде ставе петокраке. На подручју Козаре и околине већина устаника се ставља под команду Младена Стојановића, лекара, због његове популарности у народу, док се јужно и западно од Козаре, у околини Бањалуке, Мањаче, Мркоњић Града, Котор Вароши и других мањих места, народ прикључио четницима Дреновчића, Радића, Марчетића.
Радић је у почетку био у партизанима и заједно са четницима у јануару 1942. учествовао је у ослобођењу Котор Вароши, али је због отворене издаје партизана током ослобођења града напустио партизане и са читавом јединицом партизана прикључио се четницима. Таквих случајева било је још.
После отвореног напада партизана на територију под контролом четника у марту 1942, који су предводили партизани са Козаре под командом др Младена Стојановића, веома бројни и добро наоружани, а које су помогле и усташе, четници – да би сачували српски живаљ на својим територијама – склопили су савез с Немцима и усташама за заједничку борбу против партизана, искључиво око Бањалуке, Мањаче и Чемернице, који су били под контролом четника. На тај начин заштитили су српска села од упада усташа.
После овог договора Немци и усташе кренули су да униште малобројни партизански покрет на Козари, где се налазио и велики српски збег од скоро 70.000 људи. Партизани су покушали да тај збег искористе као живи штит за своју заштиту (што су у више наврата чинили и касније) па су се зато и склонили на Козару међу збег.
Немци и усташе успели су да партизанима на Козари нанесу велике губитке и да се само мањи број партизана извуче из окружења на више праваца, док је око 70.000 Срба који су се затекли у збегy на Козари одведено у логоре Јасеновац и Стара Градишка.
Тврдња г. Кораћа да су четници учествовали у опкољавању народа на Козари, као и њихове предаје усташама, нема никакво утемељење. У току операције на Козари четничке снаге су се налазиле на својој слободној територији, далеко од Козаре. Немачке и усташке команде у својим документима стриктно наводе да су у операцијама на Козари учествовале искључиво немачке и усташке снаге. Нигде се не помињу четници, а то потврђују и четничка документа. Комунистичка пропаганда је током рата, а нарочито после њега, упорно настојала да прикаже да су четници учествовали у борби на Козари на страни Немаца и усташа, па чак и да су учествовали у покољу српског збега на Козари и његовом упућивању у Јасеновац, па се то и до сада задржало код појединаца.
Предислав Даничић,
професор у пензији, Ужице
Приредила: Данијела Драгићевић Јанковић
ПРИЛОГ 1: Изворни препис текста М.В. са Фејсбука
Beograd, 15. Juni 2026.
Pod gornjim datumom, danas prelistah dnevni list “Politika”, pa u rubrici ” Među nama”,pročitah nešto što se odnosi i na moj kraj, kraj mojih korijena i mladosti. U pitanju je planina Kozara između moje Kozarske, nekada Bosanske Dubice i Prijedora, a prema istoku Gradiške i Banja Luke, gde se 1942. godine odigrala Kozarska epopeja u kojoj je stradao većinski srpski narod i dijelom rodoljubivi ljudi ostalih naroda. Ono što kod mene izazva gađenje u pomenutom članku je iznošenje neistina o događajima i širenje neistina o pomenutom događaju, pa se onda zapitah: kakve to mi Srbi imamo profesore, koji proizvoljno mijenjaju istoriju? Dokle će mo stići na ovakav način, ističući napisane redke, koji kod razumnog razmišljanja, sami sebe demantuju.
Da ne ulazim u detaljnu analizu, šta se sve sa nečim ne slaže, navešću samo konstataciju Autora članka, da je izučavao ” mnogobrojna partizanska, četnička, ustaška i Njemačka dokumenta”, iz kojih iznosi svoje tvrdnje u ovom članku, pa se zapitah: zašto gospodine Profesore ne navedoste bar neki od dokumenata pod brojem i datumom i priloženom slikom tog dokumenta, kao što ste priložili sliku Zbijega na Kozari ? Ovako sve što napisaste shvatih, kao tendeciozno napisano, jer višednebno ponavljanje neistina, vremenom postaje ” istina”, a ako se dobro sjećam, čini mi se da je bio jedan istaknuti četnik u ratu, pod prezimenom Daničić?
Zamislite kakva slučajnost sličnošću sa vašim prezimenom ?
I na kraju, slažem se ja da vi imate svoje mišljenje, baš kao i ja svoje ali, da li to doprinosi jedinstvu našeg Naroda ili nešto drugo, ako se istorija prekraja, pa bilo ko da je prekraja?
P.S. Znam da nekim mojim prijateljima, ova.moja objava neće biti po volji, ali, zajedničkim radom na svim spornim pitanjima, treba doći do prave istine i jedinstva. Zavade vode samo u propast
https://rtv-gradiska.com/predstavljen-zbornik-kozara-1942-2022
Autorska prava © “THE DOG REPUBLIC”, 2026. Sva prava su zadržana.
Postavljanje linkova i preuzimanje sadržaja:
Ukoliko održavate veb-sajt, nije vam potrebna dozvola za postavljanje direktnog linka na stranice internet portala “THE DOG REPUBLIC”. Međutim, nije dozvoljeno postavljanje linka na način koji bi pogrešno predstavio izvor ili sadržaj.
Obaveze prilikom prenošenja tekstova:
Prilikom preuzimanja i prenošenja naših tekstova, obavezni ste da:
- Jasno i vidljivo navedete autentičan izvor i ime autora teksta.
- Postavite direktan, funkcionalan link na veb-sajt: https://www.the-dog-republic.com.
- Pošaljete povratni link na e-mail adresu: gambitrs@gmail.com.
- Ukoliko je grafička, tehnička ili prelomna oprema teksta delo vaše redakcije, u obavezi ste da to na tom mestu jasno i posebno istaknete.
Sva prava zadržana © 2026 – THE DOG REPUBLIC
