Како смо од Марије Бурсаћ и Ристе Ђоге стигли до аутопраоне и испраних мозгова

Nekategorisano

Ја се плашим да ухвате мене, па да у замјену траже предсједника.

Како смо од Марије Бурсаћ и Ристе Ђоге стигли до аутопраоне и испраних мозгова

Vrijeme čitanja / Reading Time: 3 min

Свакодневна рутина у сопственом граду зна да тресне човека о земљу јаче од било какве политичке колумне. Мој отац је у проклетству прошлог рата био заробљен од стране злогласних „Црних мамби”, преживевши пакао који мало ко може и да замисли. У том истом ратном ковитлацу, био сам домаћин Ристи Ђоги, једном од првих и најпознатијих српских ратних новинара. Памтим његово гостовање на РТВ КД, када су га питали шта мисли шта би се десило да непријатељске снаге заробе тадашњег председника. Ђого је, у свом препознатљивом стилу, одговорио: „Не плашим се ја тога. Ја се плашим да ухвате мене, па да у замјену траже предсједника.” Прошли смо кроз године филмских апсурда, баш онаквих какве је Горан Марковић  приказао у свом култном филму „Турнеја”. Ипак, филмска фикција је ништа за шамар стварности који ме дочекао у обичној продавници водоматеријала, где је мој друг из школске клупе показао колико смо као друштво капитулирали пред јефтиним отровом национализма и лажног морала.

ХРОНИКА ЈЕДНОГ БЕЗУМЉА
Како смо од Марије Бурсаћ и Ристе Ђоге стигли до аутопраоне и испраних мозгова

Свакодневна рутина у сопственом граду зна да тресне човека о земљу јаче од било какве политичке колумне. Мој отац је у проклетству прошлог рата био заробљен од стране злогласних „Црних мамби”, преживевши пакао који мало ко може и да замисли. У том истом ратном ковитлацу, био сам домаћин Ристи Ђоги, једном од првих и најпознатијих српских ратних новинара. Памтим његово гостовање на РТВ КД, када су га питали шта мисли шта би се десило да непријатељске снаге заробе тадашњег председника. Ђого је, у свом препознатљивом стилу, одговорио: „Не плашим се ја тога. Ја се плашим да ухвате мене, па да у замјену траже предсједника.” Прошли смо кроз године филмских апсурда, баш онаквих какве је Горан Марковић  приказао у свом филму „Турнеја”(читај:провјерити тренутно мишљење и финансиско учешће!) Ипак, филмска фикција је ништа за шамар стварности који ме дочекао у обичној продавници водоматеријала, где је мој друг из школске клупе показао колико смо као друштво капитулирали пред јефтиним отровом национализма и лажног морала.
Кренем у продавницу да вратим неки сифон. Наравно, не одговара – продали су ми пластику која као да је дизајнирана у прошлом веку, у доба када су неки грађевински метузалеми решавали стандарде. Али прави шамар стварности није стигао од лоше робе, већ од реда у продавници.
Испред мене познато, драго лице. Друг из основне и средње школе, М. Бурсаћ. Нисмо се видели Живи горе на планини, у завичају где смо некада заједно гулили клупе у прва четири разреда. Поздравим га срдачно, мушки, значајно. Трговац иза тезге реагује, осети тежину сусрета старих пријатеља.
Али мој друг из клупе не реагује на заједничко детињство. Уместо „Где си, како си”, дочекује ме питањем од којег се леди крв у жилама:
„Шта ћеш ти са оном усташом Тихомором, Тихом Станићем? Што се сликаш са усташом?”
Остао сам затечен пред овом количином параноје. Тихомир Станић, врхунски уметник из нашег краја, свој људски кредо о ратном лудилу јасно је дефинисао управо кроз поменуту Марковићеву „Турнеју” и позоришни рад са редитељем Марком Мисирачом. Као професионалац, ја разговарам и микрофон укључујем свима, па и њему. То је мој посао.
Али најстрашнији парадокс је презиме мог друга из клупе. Човек се презива Бурсаћ – баш као и Марија Бурсаћ, прва жена народни херој и симбол антифашизма. Истовремено, он носи име мог рођеног оца – човека којег су заробиле „Црне мамбе”. И сада тај човек, са таквим породичним кодом, дели етикете ко је Србин, а ко издајник.
Зато морамо да рашчистимо рачуне са тим јефтиним лицемерјем.
Ко је тебе, рођаче, икада питао колико си као власник аутопраонице опрао аутомобила тим истим „политичким неистомишљеницима”? А опрао си их на стотине. Да ли ти је тада смрдио њихов новац или си уредно наплаћивао услугу без обзира на то ко је које вере и партије? Данас, када си у пензији и када продајеш дрва по граду, да ли купцима прво бројиш крвна зрнца и провераваш политичку подобност пре него што им истовариш метричке папире, или ти је једина вера постала марка и евро?
У главу мог друга Бурсаћа убацили су матрицу из најмрачнијих година наше историје – матрицу у којој морал важи само за друге, а за сопствени џеп не постоје границе. Док он уредно наплаћује прање аута и продају дрва свима редом, мени држи лекције о патриотизму.
Наше планине су празне, наше сеоске школе су рушевине, а преостале преживеле душе задојене су јефтиним отровом. Када интерес проговори, сви су космополите и бизнисмени. Када треба испасти човек према другу из клупе, онда се ваде калибри и броје „усташе”. И тако, од велике историје, славних презимена и ратних голгота наших очева, остадосмо у блату лажног морала – тамо где се перу аута, продају дрва и издају људски образи.
Ukupno pregleda: 0