Док се под званичним микрофонима Градског одбора СУБНОР-а Приједор и локалних власти нижу јефтини политички говори и патетични заклети у вечно сећање, стварност на терену брутално шамара нашу колективну савест. На дан обилежавања 84 године од епског партизанског пробоја обруча у Горњем Јеловцу, место на којем је пало 1.500 бораца и цивила дочекало је посетиоце зарасло у дивљи коров и шипражје, недостојно и напуштено. Разгледница са Патрије 27. јуна 2026. године није слика пијетета, већ дијагноза наше моралне биједе и духовне равнодушности. Овај извештај и приложене фотографије су јавни крик против бирократског формализма који је дозволио да споменик стварног места страдања угуши дивљина, да се преко срамне историје комуналног скрнављења излије нови бетон, а да на дечјој спомен-костурници нико не упали чак ни једну једину свећу.
ПАТРИЈА 1942–2026: ИЗМЕЂУ ЕПСКОГ (КАО ТРАГЕДИЈАТАКВИХ РАЗМЈЕРА) ПРОБОЈА И КОЛЕКТИВНЕ НЕБРИГЕ
Забељешка репортера поводом обилежавања 84 године битке на Козари и пробоја обруча (читај:делимочног!)на Патрији (ПАТРИЈА-Горњи Јеловац, Приједор, 27. јун 2026. године)
Плакат Градског одбора СУБНОР-а Приједор најавио је за 27. јун 2026. године помпезно обилежавање 84. годишњице пробоја непријатељског обруча у Горњем Јеловцу. Међутим, чињенично стање на терену, на сам дан јубилеја, демантовало је званичну реторику и разоткрило дубоку кризу нашег колективног сећања. Након разговора са говорницима и организаторима — које сам питао о конкретним историјским подацима, узроцима, последицама, али и о судбини изворног споменика на Патрији — донео сам одлуку да транскрипте њихових извештавајућих одговора не објављујем. Оно што је прећутано у речима, постало је очигледно погледу.
Овај оглед је јавни апел и суочавање са поразном чињеницом: место невиђеног јунаштва, брдо натопљено крвљу преца, данас је суштински напуштено, зарасло у коров и препуштено стихији заборава на самом стратишту. Док фотографије сведоче саме за себе, јавности постављам питања на која су званичници остали неми.
Историјски контекст: Силина пробоја и размера страдања
Да бисмо уопште могли измерити дубину данашње моралне небриге, морамо се вратити у пакао ноћи између 3. и 4. јула 1942. године, када је Битка на Козари достигла свој најдраматичнији и најкрвавији врхунац. Партизанске снаге и десетине хиљада цивила нашли су се у гвозденом обручу немачких и усташко-домобранских снага. На Мраковици је 2. јула донесена одлука Штаба Другог крајишког НОП одреда: иде се у сурови пробој, јер избора није било. Унутар обруча налазило се 3.500 бораца, 500 тешких рањеника и преко 80.000 изгладнелих цивила.
Сам тактички пробој извршен је на путу Приједор – Козарска Дубица, отприлике три километра ниже од самог врха коте Патрија (кота 293). Са врха Патрије немачка група Боровски контролисала је комплетну долину Мљечанице, где су били смештени рањеници и збег. План је предвиђао силовит ноћни јуриш, пресецање цесте и продор преко Горњег Јеловца ка падинама Планинице, како би се народ спасио према Подгрмечу.
Тачно у поноћ, борци Првог и Ударног батаљона су бомбама и бајонетима, у борби прса у прса, разбили непријатељске бункере на путу и отворили брешу широку два километра. Кроз тај надљудски пробој похрлила је река преплашеног народа. Међутим, свитком 4. јула, непријатељ је са Патрије отворио ураганску ватру по дубокој колони на брисаном простору. Пут је постао кланица. Пробој је успео само делимично – извучено је између 10.000 и 15.000 људи, након чега се обруч поново затворио. Око 70.000 цивила пало је у заробљеништво и депортовано у логор Јасеновац, док су рањеници у Широкој Луци зверски ликвидирани. У самој ноћи пробоја погинуло је око 900 бораца и 600 цивила. Преживели су сведочили: „На путу под Патријом, смрт је била ближа човеку од сопствене кошуље“.
Нови споменик у загрљају старе небриге
Као трајни подсетник на овај епски пробој и отпор народа Козаре , подигнут је нови споменик са три монументална бела пилона и рељефом коњаника са заставом слободе. Али шта је тај споменик на дан обилежавања, 27. јуна 2026. године био у “функцији” ( читај:у функцији је само “оно наше”!?
Фотографска документација нуди непорецив материјални доказ: прилазне степенице и сам плато око споменика мјерста пробоја потпуно су зарасли у дивљу траву, шипражје и коров. На сам дан јубилеја, место на којем се пролила крв за биолошки опстанак нашег народа дочекало је посетиоце неуређено. Нико му није пришао, нико није уклонио тај дивљи коров, нити положио цвет на самом месту стварног пробоја. Све се свело на бирократски протокол под микрофонима, док је физичко место јунаштва остављено стихији природе. То је израз дубоке небриге која деценијама нагриза наше друштво: историјске датуме користимо за формалне протоколе, док стварна топографија страдања пребива у сивилу наше равнодушности.
Културолошки и анакрони парадокси меморијала
Данас на Патрији стоји нови, наизглед монументални бетонски споменик, који пак представља врхунац естетске и концептуалне конфузије. Док је изворни партизански споменик на Патрији препуштен пропадању и урушавању крова, у прошлости је претрпео несвакидашњу и био је претворен и у објекат активне комуналне инфраструктуре, односно кућицу за трафо-станицу, кроз коју је временом израсло и дрво. Након што је Електродистрибуција изместила трафо на бандеру, уместо темељне обнове аутентичног знамења, пропали објекат је урушен, а преко њега је изграђен нови бетонски оклоп.
Овај архитектонски хибрид сведочи о потпуној конфузији памћења: на горњем делу доминира стилизовани мотив петокраке са уклесаним годинама, док је на средишњем делу, који физички покрива бившу трафо-станицу , уклесан национални мотив са четири оцила. На упит о оваквом спајању неспојивих симбола, један од организатора је понудио објашњење да је реч о грбу Града Приједора. Овакав споменик, изграђен на остацима комуналне инфраструктуре и обложен новим симболима, савршена је материјална метафора нашег односа према прошлости: ми не обнављамо суштинско сећање, већ бетонирамо старе пропусте, шминкајући их тренутним естетским захтевима, док околину препуштамо корову.Перемо нашу прошлост…
Четири тачке прећутане истине на терену
Док су се пред микрофонима смењивали протоколарни говори, објектив зазидане стварности забележио је сурову истину о кључним тачкама памћења на Патрији:
Зарасло место пробоја
Централни споменик који означава само мјесто пробоја и јуриш из 1942. године дочекао је посматраче(читај:само аутор!)у запуштеном стању, степенице и плато потпуно су дивљи, неочишћени и угушени у високој трави на сам дан комеморације.
Заборављено знамење мештанима
Свега неколико стотина метара даље налази се споменик страдалим мештанима Горњег Јеловца. Иако физички покошен, током целог протокола нико од званичника нити окупљене масе није му пришао да ода почаст онима чији су преци ту искрварили.Цвијет, вјенац?
Дечја костурница без пламена
На свега 500 метара од Патрије налази се дечја спомен-костурница, неми сведок трагедије у којој је зверски убијено више од 200 деце Кнешпоља. Иако је протокол предвидео формалности, на самом месту костурнице, испред сведочанства о затирању најмлађих, током целог дана нико није запалио ниједну свећу. Вјенце смо положили , неки крстили, неки се чудили…Све је остало хладно и административно празно.
Просторна девастација
Простор предвиђен за пијетет и тишину меморијалног комплекса Патрије, највише коте пробоја и најмасовнијег страдања, био је претворен у импровизовани паркинг за возила посетилаца и званичника, чиме је додатно нарушено достојанство овог светог тла.А , написали смо :”Забрањено паркирање..”(читај:реда ради!)
Отворена питања за јавну савест
Уместо евалуације званичних говора, ова питања постављам јавно друштвеној заједнициСУБНОРУ, градским властима и надлежним институцијама:
Прво: Зашто се пасивизацијом и уклањањем старих, аутентичних знамења/биљега свесно брише веродостојна историја места пробоја и коме користи естетизација која скрива деценијску деградацију локалитета?
Друго: Како је могуће да Градски одбор СУБНОР-а и локалне власти дозволе да споменик на стварном месту пробоја, на сам дан обилежавања, буде у потпуно запуштеном стању? Са којим моралним правом излазимо за говорницу ако нисмо способни да уредимо прилаз за 1 500 жртава те крваве ноћи?
Треће: Где је нестала жива, људска емпатија(читај:осјећајност/обзирност/примјећивање/запажање или „Теби мене није грота“!? Како смо дозволили да колоне људи прођу кроз Горњи Јеловац, а да нико појединачно не осети дужност да приђе споменику, поклони се пред рељефом коњаника и упали свећу на тлу где су мајке губиле своју децу у Мацурама?
Дијагноза колективне амнезије
Овај извештај из Горњег Јеловца није само сведочанство о једном дану у јуну 2026. године; ово је дијагноза колективне амнезије и духовног поплављивања нашег друштва. Ми гласно евоцирамо сећања на жртве Јасеновца и Козаре у сигурним јавним просторима, док истовремено допуштамо да физичка места на којима се та слобода рађала буду деградирана корову и небризи.
Стара немарност је поново победила нови бетон. Док се заклињемо у вечно сећање, дечја костурница стоји без упаљеног пламена свеће, а степенице ка месту пробоја гуши дивљина. Дозволили смо да нас, под изговором одбране од спољашњих претњи, затвори онај најопаснији унутрашњи обруч — обруч сопственог моралног пропадања и потпуне равнодушности. Нека материјалне чињенице са терена стоје као једини веродостојни транскрипт ове комеморације. Оне не лажу; оне су огледало наше заједничке одговорности.
