Када се светла позорнице угасе, а замиришу даске које живот значе, Приједор престаје да буде само град на Сани и постаје престоница духа. Кроз призму личних сећања, од првих средњошколских корака до данашњих великих јубилеја, овај текст је сведочанство о нераскидивој вези између једног човека, једног позоришта и фестивала који је одавно прерастао своје оквире.
Посвећено Јакову Бабовићу, мом професору српског језика
Када данас закорачим у Позориште Приједор, ја не улазим само у зграду – улазим у нераскидиви део сопственог живота. Ово здање подигнуто је 1977. године, баш када сам као ученик првог разреда Електротехничке школе први пут открио свет „дасака које живот значе”. Тај тренутак био је право откровење; магија која је тада започела, несмањеним жаром траје и данас.
Иако је сама зграда новијег датума, институција Позоришта Приједор утемељена је још 23. новембра 1953. године. Током седам деценија постојања, она је израсла у истинско културно срце града – дом глумаца, уметника и публике која уме да слуша, разуме и искрено воли. Сећам се тих раних година моје младости: у тадашњем биоскопу „Мраковица” играо се „Љубавник великог стила”. За мене, био је то преломни тренутак у којем је култура престала да буде само разонода и постала моја судбина.
„Златна вила” – више од фестивала, више од игре
Међународни фестивал позоришта „Златна вила” данас је далеко изнад годишње смотре – он је постао институција. То је место на којем: позориште не само да се изводи – већ живи; град не само да посматра – већ дише са сценом; уметност не само да траје – већ изграђује духовност једног простора.
Ове године обележено је 18. издање фестивала под мотом „Више од игре” – и заиста, било је много више од тога. Окупљајући театре из Србије, Хрватске и Републике Српске, фестивал је демонстрирао врхунску зрелост, аутентични идентитет и стабилност. Ступивши у своје пунолетство, „Златна вила” је закорачила у доба пуне стваралачке снаге.
Управа Позоришта Приједор и градска културна заједница с правом овај фестивал сматрају кључним стубом који из године у годину подиже „културну лествицу” града. То је платформа за регионалну размену, простор дијалога, уметничке одважности и бескомпромисног неговања високих стандарда.
Будућност фестивала већ сада намеће важна питања: Хоће ли се његови видици још више ширити? Хоће ли задобити још снажнији међународни одјек? Хоће ли постати сигурно уточиште за младе ауторе и иновативне сценске форме? С пуним правом верујем – хоће.
Награде, утисци и блиставе улоге
Свечаном доделом признања и величанственим концертом Симфонијског оркестра Народног позоришта Републике Српске, спуштена је завеса на овогодишњу „Златну вилу”. Утисци публике и гостију сабрани су у једну реч – одушевљење.
Директорка Сатиричког казалишта „Керемпух” из Загреба, Соња Ковачић, поделила је своје импресије: „Импресије су прекрасне… публика је на крају устајала, доживели смо стојеће овације.” Лауреат фестивала и најбоља глумица је Јелена Ђокић (Звездара театар), док је срца гледалаца освојила представа „Удовица живог човека”, проглашена за најбољу по избору публике.
Драгиша Ћургуз из Звездара театра сажео је суштину у неколико снажних речи: „Приједор је позоришни град. Овај фестивал је озбиљна ствар и треба га неговати.” Потписујем сваку реч.
„Ивер не пада далеко од кладе”ЗЛАТА КОГЕЛНИК, мајка – живо предање приједорске сцене
Мало је глумица које имају такву биографију и такво срце као Злата Когелник. Она је од своје прве улоге 1960. па све до данас – жива историја Позоришта Приједор. Од седам деценија постојања ове куће, Злата је у њој провела више од педесет година. Њене речи су документ и драгоцено подсећање: „Раније је било више новца, више премијера, више смеха… Позориште је било наше главно окупљалиште.” Злата није само глумица; она је истинска институција у институцији.ЗОРИЦА ЈОЈИЋ, ћерка – ново лице, стара школа, достојанство сцене
Препознатљива по улогама у остварењима „Света обитељ”, „Пред фајронт” и „Добро јутро, комшија”, Зорица Јојић је на Фестивалу маестрално водила пратећи програм. Учинила је то јасно, сигурно, са стилом и енергијом који се ретко срећу. Све похвале и честитке – од срца.
Успомена на ЕнуИзложба Слободана Иветића „Успомена на Ену”, постављена у фоајеу Позоришта, дубоко је дирнула публику. Четрдесет фотографија – по једна за сваку годину живота – приказују глумицу Ену Беговић онакву каква је заиста била: прелепу, блиставу и раскошно талентовану. Аутор је нагласио: „Ово је сећање на њен живот, на харизму и таленат који су били изузетни.” Мене је ова поставка вратила у младост, у време када су звезде на филмском платну носиле емоцију, стил и лепоту који се заувек памте.
МОЈ ПРИЈЕДОР, МОЈЕ ПОЗОРИШТЕ
Позориште Приједор није само установа – оно је део мог живота, моје младости и моје културе. У њему сам први пут открио магију, а данас гледам како та магија расте, живи и шири се. То је позориште које сам заволио као дечак, а волим га и данас – као човек који зна да су светла позорнице један од најчистијих облика људске радости.
Сви заљубљеници у театар и верни пратиоци културе рад Позоришта Приједор, као и актуелни репертоар, могу пратити на њиховој званичној интернет презентацији: www.pozoristeprijedor.com.
Зоран М. Кос,
верни део публике Позоришта Приједор
верни део публике Позоришта Приједор
Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.Сва права задржана © 2026 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/
(THE DOG REPUBLIC, 30.03.2026.)
