Dok je srpski „tata-mata“ Slobodan Milošević devedesetih samouvjereno proricao da će Slovenija, nakon blokadne rampe Beograda i obustave izvoza hrane iz Vojvodine, preko noći postati „Etiopija, gladno dijete“, a drug Branko Kostić Čoče nudio Crnu Goru i Srbiju na istorijski menu na kojem će se „jesti korijenje“, Slovenci su hladnokrvno krojili sasvim drugačiju sudbinu. U zgradi Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (SSNO) u Beogradu, tadašnji slovenački vođa Janez Drnovšek izveo je performans koji će ostati upisan kao vrhunac političkog cinizma: zatražio je da mu se iz vojnih magacina spakuje i izda paradna maršalska uniforma Vrhovnog komandanta Oružanih snaga SFRJ. Zahtijevao je to formalno i hladno, kao običan službeni „suvenir“ koji će ponijeti za Ljubljanu! Danas, trideset i pet godina kasnije, srpski političari sa obe strane Drine utrkuju se u čestitkama Drnovšekovom ratnom saborcu i „rezervnom lovcu“ Janezu Janši, ispisujući najbizarnije poglavlje našeg kolektivnog lutanja.
Generali JNA, odgojeni na kultu kultne maršalske bluze Josipa Broza Tita, taj Drnovšekov zahtjev doživjeli su kao nezamisliv šamar i neoprostivu secesonističku provokaciju. U nemoćnom bijesu, ne znajući kako da odgovore na ustavne paragrafe koje je slovenački član Predsjedništva okrenuo protiv njih, vojni krugovi su u beogradskim kuloarima Drnovšeku počeli pripisivati homoseksualne sklonnosti. Pokušavali su da njegov suverenistički prkos degradiraju sitnim čaršijskim uvredama i diskvalifikacijama o seksualnom opredjeljenju. Drnovšek je tada napustio Beograd praznih ruku, bez svog suvenira, ali je njegov zadatak bio gotov: na papiru je potpuno deligitimisao vojni vrh.
Uprovo tu na scenu stupa direktna, hirurški precizna veza između Janeza Drnovšeka i Janeza Janše. Iako su unutar Slovenije kasnije decenijama glumili ljute političke rivale — do te mjere da je liberalni Drnovšek desničara Janšu javno nazivao „Princom tame“ — istorijske činjenice ih razotkrivaju kao zajedničke arhitekte moderne Slovenije. Njihova saglasnost u rušenju Jugoslavije bila je stoprocentna. Razlikovali su se samo u tome što je Drnovšek za Beograd bio gospodini u odijelu koji ih je pobjeđivao diplomatijom, a Janša onaj „rezervni lovac“ koji je na terenu, kao ministar odbrane, na tu diplomatiju stavio tačku vojničkom čizmom, blokadom kasarni JNA i ratom u junu 1991. godine.
Dok su oni složno i precizno komadali državu, srpski narod je u zanosu masovne zaluđenosti klicao novom crvenom monarhu, pjevajući pod ponositom Kozarom: „Slobodane, Kozara te pita, možeš li zamijeniti Tita?“ Na taj jeftini populizam stigao je brz i trezven odgovor koji je tada objavila jedino hrabra „Srpska reč“, novina koju je intelektualno predvodio profesor Nikola Milošević, ne pristajući na stadne manifestacije. U svom ogoljenom i prkosnom stilu, kolumna je srušila voždov kult kratkom rečenicom: Kozara odgovara – dosta nam je komunističkih g…!(Ime autora stihova poznati redakciji,)I pored kozarskog upozorenja, srpska politika je nastavila svoje decenijsko lutanje koje danas doživljava potpuni sunovrat i amneziju. Srpska desnica danas u Janezu Janši vidi regionalnu ikonu, potpuno zaboravljajući mladiće koji su ginuli pod njegovom ratnom komandom 1991. godine. Kada je Janša nedavno zapao u finansijske probleme zbog sudskih troškova iz afere Patria, pa na internet aukcijama rasprodavao sopstvenu vojnu opremu radi spasavanja imovine, Beograd je ćutao. Za očekivati je bilo da upravo savremeni srpski pragmatičari, u znak „dobre volje“, otvore prašnjava topčiderska depoa, pronađu onu Drnovšekovu nikad isporučenu maršalsku uniformu i konačno je pošalju Janši na kućnu adresu.
I tu dolazimo do vrhunca ovog posmrtnog i političkog teatra apsurda. Pošto je Janez Drnovšek preminuo još 2008. godine, zamišljeno je da njegov ratni i politički blizanac Janez Janša – kao baštinik slovenačke nezavisnosti – taj zakoštani „beogradski suvenir“ konačno primi i posthumno ga uruči sjenima svog nekadašnjeg predsjednika.
Ali, ko će tu uniformu Janši uopšte spakovat za Ljubljanu? S obzirom na staru beogradsku vojnu priču o Drnovšekovim navodnim homoseksualnim sklonostima, potpuno je logično i za očekivati bilo da upravo prva dama srpske politike – ona koja zvanično personifikuje trenutno personifikuje zakonodavnu vlast u Beogradu i koja je otvoreno deklarisana u svojoj seksualnoj orijentaciji – bude ta koja će prva uputiti srdačne čestitke Janezu Janši na njegovom političkom povratku.
Treba, doduše, znati i to da u kuloarima političke ezoterije kruži i jedno novokomponovano proročanstvo Tarabića. Ono kaže da će u Beli grad na vodi predsjednik/ca pod zastavom duginih boja – pa ko zna, možda je baš ova neraspakovana maršalska uniforma iz 1991. godine sudbinski mamac koji se decenijama čuva u depoima za to veliko proročansko finale.
Autor ovih redova takvu zvaničnu poštu iz Beograda upućenu slovenačkom kolegi ne bi smatrao nikakvom državnom „paradom ponosa“, već genijalnim istorijskim i diplomatskim igrokazom. Bio bi to konačni, cinični trijumf srpske nedosljednosti: trenutak u kojem stara beogadsk komunistička lutanja iz devedesetih dobijaju svoj najduhovitiji epilog, dok Slovenija broji ekonomske uspjehe, a prazna maršalska uniforma putuje kao posthumni kusur u magacinima našeg kratkog pamćenja i tragičnog lutanja od Slobine Etiopije do Kostićevog korijenja.
Piše: Zoran M. Kos, novinar, istraživač i urednik portala
(Ilustracija AI generisana po ideji, konceptu i instrukcijama autora)
Autorska prava ©“THE DOG REPUBLIC”, 2026. Sva prava su zadržana.
Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.Сва права задржана © 2026 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/
(THE DOG REPUBLIC, 31.05.2026.)
